Чоколада као дрога

Све је више зависних од хране, пре свега од слаткиша и сланих грицкалица. "Зачарани круг" није стечен, већ научен. Залогаји многима као утеха.

Здравље 30.03.2015 | 07:54

ЧОКОЛАДЕ, слаткиши, газирана пића и све намирнице које садрже рафинисане или концентрисане шећере изазивају код човека највећи степен зависности! Научни огледи су показали да када једном активирани рецептори на језику "јаве" мозгу "слатку" информацију, мозак то памти доживотно. Тада, како упозоравају стручњаци, настаје психичка зависност. Најопасније је, међутим, што шећер изазива не само психичку већ и физичку зависност.

Човеково тело, објашњавају нутриционисти, није еволутивно навикнуто на садашњу злоупотребу учесталог узимања великих количина шећера. Што добије више концентрованих угљених хидрата, организам све мање шећер користи као енергент, а све више га претвара у масне наслаге.

- Зависност од хране није стечена већ научена, није физиолошка и не зависи од организма него, првенствено, од психолошког стања - наглашава Јелена Суботић Кривокапић, психолог и нутрициониста. - Реч је о сложеном садејству генетских, биолошких, социјалних, породичних и индивидуалних психолошких чинилаца. Ова зависност, заправо је најбржи начин да се зависник осећа боље, и да уједно "заборави", изостави и не бави се директно стварима које га муче. Овако, он полако улази у "зачарани круг" зависности који полако постаје смисао сам за себе. Храна постаје примарни начин регулисања осећања, саставни део ставова, размишљања, понашања и, једноставно, престаје да буде храна, већ утеха.

Слане грицкалице могу бити опасније од слаткиша јер садрже и транс-масти, погубне за цео организам. Њихови произвођачи, међутим, често прибегавају једном трику. Наиме, знајући да се грицкалице једу док се све не поједе, пакују их у све већа паковања називајући их "породично", "џамбо" или "гратис 20 одсто". На већини грицкалица обавезна је и црвена боја која је додатни подстрек да се поједе већа количина грицкалица.

Према речима Јоване Бешевић, саветника за психологију исхране, човек је, док је жив, "зависан од хране", па је дијагноза зависности од хране на основу сличности са болестима зависности врло проблематична. Стручњаци, ипак, тај појам користе.

- У прилог тој идеји иду и експериментални налази који показују да храна, а нарочито укусна, висококалорична, коју понекад зову и "храна за душу", активира исте мождане путеве и центре за осећај задовољства као и неке врсте опијата - каже Беђевић. - У многобројним истраживањима уочено је, такође, да количина хране коју је потребно узети с временом расте, губи се контрола над јелом, храна се компулзивно набавља и једе, а постоји и жудња за храном.

Неки од симптома ове "зависности" су жеља за храном упркос осећају ситости, преједање током оброка, једење до границе "пуцања", али и преокупираност храном, временом, количином и садржајем оброка. Проблем је и константно грицкање, узимање хране ноћу, једење током гледања телевизије... Постоји, каже Бешевићева, и емоционално једење. То је настојање да се храном потисну непријатне, непожељне емоције као и страх, бес, досада, туга или усамљеност. У том случају храна, било да је реч о припреми, самом чину једења или окупираности дијетама и килажом, може добро да одвуче пажњу од суочавања са правим, истинским проблемом.

Извор: Новости