Послије ковида учестали тумори и шлогови код младих

Губитак чула и мириса после Ковида изгледа бенигно, али тај губитак често изазове неурошке проблеме.

Када сам бирала своју специјализацију, а то је било одавно, имала сам утисак да о неуролошких болести чешће оболевају старији људи, међутим сада се то променило. Календар обољевања од ових најчешће видљивих за средину и околини, када су у питању изултисти (шлог), календарски су се променили. Сада су се код младих људи појавили после овог несрећног Ковида“, каже за <стронг>Југмедиу Александра Поповић, за сада једини неуролог у Здравственом центру Сурдулица.

Она нема тачну статистику, али, према проценама, тврди да је много младих људи, као постковид реакцију, имало васкуларна дешавања у мозгу и те инзулте.

„Једна од клиничких наједноставнијих манифестација Ковида, које нас је све оптерећивао у последње време, је губитак чула мириса и укуса. Међутим, у опису клиничких слика смо се сусретали са гушењем, недостаком кисеоника, све је можда само бенигно изгледало. Иначе, када су у питању губитак чула укуса и мисриса, то су неуролошке компликације“, наводи из свог искуства.

Много је клиничких манифестација, додаје, у постковид периоду, као што је полинеуропатија и стална присутност умора.

„Шаролика је слика неуролошких пацијената и не знам коју би болест изабрала као најтежу и најдоминантнију. Све су болести тешке, захтевне за лечење, али, можда, најдрастачнија и сада са већим бројем оболелих, новооткривени тумори мозга и повећани број криза свести, коју не дефинишемо као епилепсија, али повећани број оболелих од епилепсије“, додаје.

Објашњава да, иначе, не постоји јасна граница ко је најугроженији.

„Са сарадницима волим да, узимајући у обзир да сам оволико година сама, волим да им кажем – сада кад неко падне у несвест, завршница је неуролошки. Има много разлога због којих људи губе свест. Међутим, није сваки губитак свести епилепсија, али нису стонично-хронични напади једина слика епилепсије“.

Неурологија је, објашњава, врло широка, врло егзактна наука. Повлачити у неурологији јасне границе је јако тешко.

„Можда је неукусно, али могућност да после нашег разговора доживи мождани удар имам једнако ја, Ви и камермана. То су ставри које се дешавају изненада, понекад из необјашњивих разлога, понекад и као последица неузимања кардиолшко интернистичке терапије, занемаривања свог здравља. Нема ту јасне границе и не може да се каже ко ту најчешће оболева“.

Такође по календару, од васкуларних болести и шлога би требало да обољевају најчешће старији људи и они који имају неку дијагнозу која за последицу, ако се добро не лече и не контролишу, може да има и мождани удар.

„Тај сам шлог може да буде и исхемични и хеморалгични, значи, те хеморалогије најчешће настају на терену урођених проширених крвних судова. Неурологија је захтевна, тешка и за учење и за лечење“.

Неуролог увек хода по ивици ножа.

„Реално, нема тога што је лако у медицини. После оволико радног стажа, када кажу да је хитно, имам доживљај да сам хитнија чак и у односу на пацијента, јер нема ничег дарагоценијег од живота, нема ништа скупљег од здравља, а када уђете у амбуланту хитне медицинске помоћи, врло ретко у ходнику не стоје људи који су емотивно везани за неког ко се разбољева“.

„Сваки лекар, невезано од тога да ли је неуролог, радиолог, дерматовенеролог, физијатар, интерниста, у тренутку када је један на један са пацијентом, ради све све оно што најбоље зна, уме, по знању и савести. Свима нама је циљ да пацијент буде добро.

И оно што са сигурношћу могу да кажем, после свих ових година и друштвеног живота, сретала сам огроман број људи различитог занимања и различитог имовинског стања, а онда сам схавтила да човек не треба да се плаши ничега, да не постоје ауторитети од којих треба да зазире, ауроритети се поштују али не треба имати страх од њих, а знам да је велики страх од белог мантила.

Ја, у белом мантилу, сам схватила да ништа драгоценије нема од здравља и да је богат човек – здарв човек“, констатује неуролог Александра Поповић у разговору за Југмедиу.

(Телеграф.рс) Фото: Схуттерстоцк