Вријеме некад и сад за Васкрс

Од питања “колико је сати”, чини се да је данас битније сазнати “да ли смо све стигли”?! Сат је данас модни детаљ, дио јавног простора, дигитализован са безброј додатних функција, а времена је све мање… Како испунити и ускладити вријеме са сопственим мислима, постаће, ипак, најважније питање модерног доба.

Република Српска 04.05.2024 | 22:23

Некада су дани били поплочани калдрмом, урамљени скромним дућанима, мјерени по кораку занатлија и ситних трговаца, а вријеме се рачунало по изласку и заласку сунца, те мелодичном гласу мујезина са локалних минарета… Ново вријеме неријетко је бивало условљено новим империјама, сваки туђин наметао је нешто своје… Са доласком Аустроугара ничу нове грађевине, китњасте, господствене и са једним битним детаљем – зидним сатом који је мјерио варошко вријеме…

“Од 1912. године када је направљена зграда Градске управе овај сат изнад главног улаза постоји, што значи да он ради већ 112 година. Осим овог сата, једини сат који је био јавно истакнут је сат на Цркви Светог Ђорђа, а који је постављен за вријеме аустроугарске владавине, пошто у турско вријеме није било дозвољено да се подижу торњеви православних цркава.

Једно вријеме током 60-тих и 70-тих година прошлога вјека, споредни сатови нису радили и били су скинути, да би 2008.године они почели поново са рачунањем времена, након рестаурације. Занимљиво, да ови сатови на Градској управи нису усклађени и показују различито вријеме”, прича Зоран Мидановић, кустос Музеја Семберије.

Промичу казаљке, секунду по секунду, неусклађеност сатова као да прати неуједначени животни ритам данашњице…

Грађани Бијељине сматрају да људи желе све да ураде у једном дану, али да је то немогуће, јер морају чекати вријеме. Такође, поједини кажу да имају осјећај да вријеме брзо пролази. Ипак, оно иде својим током, сви су сагласни. Истовремено, други кажу да су људи данас оптерећени и у непрестаној борби да стекну много, а некад је било све другачије, јер су људи скромни и што је још важније задовољни са мало.

Откуцава сат, а људски поглед не стиже да ужива у тим ритмичним дамарима механичког часовника, већ се као унезверени путник што увијек касни, судара с временом на сваком ћошку животног перона…

“Чињеница је да данас сви кажу да времена има мало, а то је осјећај док чекате, а вријеме никако да прође, док упоредо вријеме брзо пролази када сте у добром друштву. Земља се и даље врти 23 сата , 53 минуте и 4 секинде, значи ништа се није промјенило од стварања свијета, тако да је тај осјећај брзине због тог темпа који је свијет наметнуо, односно, да постигнемо више, урадимо више…

Вријеме у суштини човјек осмишљава, још су Грци подјелили вријеме на кајрос и кронос, отуда данас хронологија или историја, вријеме које протиче независно од нас, и имате кајрос, вријеме које ви лично осмишљавате у 24 сата”, објашњава Бошко Стојановић, једини сајџија у Бијељини.

Очигледно је да вријеме није проблем, него човјек који не зна да га испуни смислом...

“У цијелокупном предању наше Цркве постоји једна ријеч која преведена на српски језик значи ТРЕЗВЕНОУМЉЕ, а ми управо имамо тај проблем што човјек није трезвеноуман, него је дозволио да ум који је главни орган примања Божанске благодати буде оптерећен разним беспотребним информацијама. Човјек може да покуша да свој ум врати у себе и да кроз понављање Исусове молитве - “ Господе Исусе Христе помилиј ме грешног”, чак и ако је окружен људима. Литургија, пост, молитва и причешће су рјешење. Чињеница је да не постоји лагано рјешење, јер ми смо у рату духовном”, поручује ђакон Бојан Чечар при Петропавловском храму у Бијељини.

Умјесто трке за временом мудри људи ће увијек изабрати да вријеме прихвате као свој врт, у којем ће након уложеног труда и зноја, неминовно убирати плодове смирења и значај утрошених сати…