Уз мало новца и на два точка обишао готово читав свијет

Путовање је као стање повећане свесности, у коме смо пажљиви, отворени, конкретни и спремни да се мењамо.

Путовања 08.03.2017 | 08:36 У томе је и кључ разумевања света у коме живимо, а живимо на планети пуној лепоте и штета је да бар део те дивоте не доживимо. Свако путовање може да се претвори у незаборавну авантуру, ако идемо отворених очију. Баш тако путује Новосађанин Зоран Зивлак, спортиста и професор географије. Упијао је лепоту на свих пет континената и то прелазећи километре на бициклу.

"Професор сам географије, волим да путујем и одувек се бавим спортом, а када се то споји онда је настало ово котрљање точкова по континентима, које је пре свега везано за велике спортске догађаје. Лед сам пробио отишавши на Олимпијске игре у Пекинг 2008. године, после тога сам ишао на светска првенства у фудбалу, учествовали ми или не у тој најважнијој споредној ствари на свету. Моја путовања су такође везана и за триатлон, којим се већ дуго бавим, тако да сам 2009. године био у Аустралији, а 2011. сам отишао авионом у Пекинг, учествовао на триатлону и када се такмичење завршило сео сам на бицикл и отишао до Њу Делхија. После тога су кренула оваква путешествија бициклом и свако је било лепо и интересантно на свој начин. То су моја путовања као на ћилиму, тај осећај сам имао нарочито прошле године на Андима, као да летим, а опет сам везан точковима за земљу…"

* Где вам је било најлепше?

Често ме то питају, и верујте има толико дивних места на овој нашој планети да бих морао да се клонирам ако бих желео да негде останем. Путујући на бициклу имам прилику да доживим у уживам у природи и њеној пуној лепоти, ипак ништа без људи, оних обичних које срећем на путу. Они тој лепој слици дају посебну боју. Ипак могу рећи да ми се Јужна Америка највише свидела као континент. Језеро Титикака које деле Боливија и Перуу је једно од тих чаробних места.

* Ваше последње путовање је било везано за олимпијаду у Риу. Како сте га осмислили?

Замислио сам да прођем пет држава јер је пет кругова на олимпијској застави. Авионом сам долетео у Боготу у Колумбији, потом је уследио Еквадор, па Перу, Боливија и на крају Бразил и долазак у Рио. Да ли је случајност или не, али чињеница је да су после моје посете Олимпијском селу наши спортисти почели да освајају медаље. То је било путовање од стотинак дана, а само сам десетак провео у Риу, где је било много мање света него две године раније на Светском првенству на којем сам такође био. Стварно је фудбал опијум за народ!

* Ви сте на то путовање ишли сами. Како се припремате за тако дуг пут?

Пошто се бавим триатлоном свакодневно трчим, пливам и возим бицикл, а вежбам и јогу. На прво путовање у Пекинг сам кренуо непосредно после такмичења у триатлону, а како се године нижу то припремање је постало све краће, све мање ствари носим са собом. Када идем на почетну дестинацију авионом увек постоји стрепња да ли ће стићи ствари заједно са мном, јер се дешава да не стигну… На последњем путовању када сам стигао у Боготу, по изласку из авиона сам склопио бицикл и кренуо на путовање с таквом рутином као да то радим сваки дан.

* Да ли се плашите непредвиђених околности?

Нормално је да имам страх. Но, о томе не размишљам. Непријатне ствари могу да ми се десе било где. Сигурно је и да имам среће, но у свим културама постоји посебан однос према путнику намернику, па када се негде појавите на два точка људи су углавном добронамерни. Ево на последњем путовању кроз Јужну Америку нисам имао никаквих непријатности. Но када сам био у Африци доживео сам да су ме напали. Прича се да је западна Африка несигурна, али су мене напали у источној и то у Танзанији која не спада у такве земље. Украдена ми је торбица с камером и фотоапаратом, али је најважније да сам жив. Када се крене на било какав пут тај ризик постоји, али ме то није одвратило од путовања. С друге стране од бицикла се не одвајам и где год да ноћим и бицикл је са мном.

* Колико језика говорите и како се сналазите у државама чији језик не познајете?

Није узалуд речено колико језика говориш – толико људи вредиш. Нисам талентован за језике, али служим се енглеским, а овладао сам мало и руским и шпанским. У принципу није тешко научити око педесетак речи неког страног језика да се снађете где год да се нађете. То је довољан вокабулар за основне потребе.

* На путу је важно да будете здрави. Како се сналазите за храну, воду, преноћиште?

Мада моја путовања изгледају авантуристичка, ја сам ипак комформиста, па идем главним путевима кроз насељена подручја. А где су људи ту има и ића и пића, може да се преноћи. Увек гледам како други тако и ја. У Кини сам се охрабрио, па сам улазио у кухињу, завиривао у лонце и шерпе и тако бирао свој оброк. Немам неких великих прохтева око хране и могу све да једем. На жалост, немам довољно времена да се посветим и гурманлуцима… Мало би ми био један живот да све то пробам. Када путујем тропским крајевима онда се науживам егзотичног воћа.

* Да ли подробно планирате путовања?

Један од постулата оваквих путовања је слобода. С друге стране не могу да кажем да их не планирам, неки оквирни план постоји, али пустим да ме води друм, равнам се према свом осећају.

* Да ли имате неку анегдоту коју бисте поделили с нашим читаоцима?

На путовању по Русији дошао сам до Урала. Био је мој рођендан и мало смо попили с браћом Русима у локалној гостионици. По изласку из кафане угледам камион с нашим таблицама, одем да се поздравим с возачем и он ме упита где сам паркирао, мислећи да сам и ја камионџија. Одговорим му „ у соби“, а он ме гледа и не верује шта му говорим.

* Да ли на тим путовањима срећете и наше људе?

Не знам да ли је то срећа или не, али доста их срећем и то на невероватним местима. Обично кад кренем имам једну адресу, а онда ме та особа упути на неког другог и тако се та прича закотрља... Скорашња прича је да сам у Боготи упознао једну госпођу која ме је упутила на Мирка Радовића, нашег човека у Лими (Перу). Када сам се после месец дана обрео у Лими, пронађем Мирка, који је трећа генерација и научио је српски скоро. Позвао ме је да будем његов гост. Његова супруга је славила рођендан који се славио два дана и био права латино журка као у ТВ новелама.

* Да ли путујете сами?

Најчешће сам. Мада је лепо да имаш на неког да се ослониш или да своје доживљаје поделиш. Тешко је наћи неког ко има време, новац, а да буде и сродна душа… Но на путу се дешава да се сретнем с људима који путују као ја. Тако сам у Кини био у друштву двадесетак бициклиста пет дана. Нити сам ја знао Кинески, нити они српски, али то нам није била препрека да будемо неко време заједно. Било је слично и у Јужној Америци када сам с три Бразилца на неколико дана поделио километре и ветар.

Да ли су таква путовања скупа?

Осим авионске карте која је главна ставка мојих путовања остали трошкови су мали. Бицикл је за мене сјајно превозно средство, а драго ми је да је све више људи који га тако користе у Новом Саду. Но, није само то, сматрам, да ко се одважи да крене бициклом на неку дестинацију, да ће га такав начин путовања освојити. Ето, ја сам се заразио. Препоручујем топло свима који су здрави, јер мислим да ће овакав излазак из зоне комфора бити вишеструко награђен, јер ће не само видети него и доживети све оне дивне пределе које не би могли путујући неким бржим средствима.

Б 92
фото:интернет