Тачијева пресуда из Хага: Правна питања без одговора

Пресуда тзв. Специјализованих вијећа у Хагу, суда који дјелује уз подршку ЕУ и САД, против Хашима Тачија и још тројице Албанаца, објављена 16. септембра ове године, попраћена је изјавом америчког судије тог вијећа Чарлса Л. Смита, који је приликом изрицања пресуде рекао:

Пише Др Милан Благојевић

Пресуда тзв. Специјализованих вијећа у Хагу, суда који дјелује уз подршку ЕУ и САД, против Хашима Тачија и још тројице Албанаца, објављена 16. септембра ове године, попраћена је изјавом америчког судије тог вијећа Чарлса Л. Смита, који је приликом изрицања пресуде рекао:

„Нису циљеви које су оптужени настојали да остваре били оно што је њихове поступке чинило кривичним дјелима. Кривичним их је чинило средство којим су настојали да остваре те циљеве, а нарочито систематско хапшење, притварање, злостављање и убијање оних које су оптужени сматрали или описивали као противнике.“

Изговоривши то, а нарочито прву реченицу из претходног цитата, поменути судија је, према мишљењу аутора, на типично амерички начин погазио међународно право, јер се из његове изјаве може закључити да је наводно дозвољен циљ да Хашим Тачи и његови сарадници отцијепе дио територије Републике Србије као суверене државе, иако територијални интегритет сваке државе чланице УН чини интегрални дио њеног суверенитета загарантованог Повељом УН.

Усљед тога, по међународном праву, никада не може бити правно дозвољен циљ да се дио територије државе чланице УН отцијепи од ње без сагласности те државе.

Управо из тих разлога свака држава на свијету, па тако и Република Србија, свој територијални интегритет штити и својим кривичним законодавством, прописујући, као једно од најтежих кривичних дјела, противуставно отцјепљење дијела своје територије.

Због тога је Кривичним закоником Републике Србије прописано, у члану 307, да ће се казнити затвором од три до петнаест година свако ко силом или на други противуставан начин покуша да отцијепи неки дио територије Србије или да дио те територије припоји другој држави.

Осим овог негативног утиска који је, према аутору, оставио поменути амерички судија својом наведеном правно неутемељеном изјавом, а у чему види и разлоге због којих Тачи и његови сарадници нису осуђени за организовани и систематски прогон и убијање српског становништва као злочин против човјечности, он је, као и цијело тзв. Специјализовано вијеће, оставио једнако негативан утисак и изреченим казнама затвора.

Рецимо, Тачи је том пресудом осуђен на казну затвора од 15 година за противправно или произвољно хапшење и лишавање слободе најмање 385 лица. Затим је осуђен на четири године затвора за сурово поступање према најмање 49 лица, док је за мучење најмање 303 лица осуђен на казну затвора од 20 година. На крају, за убиства 96 лица Тачи је осуђен на казну затвора од 23 године.

Када се саберу све наведене казне, добија се укупно 62 године затвора. У таквим случајевима, примјеном тзв. система асперације, одмјерава се јединствена казна затвора која не смије достићи збир свих појединачних казни, у конкретном случају 62 године, али не смије бити ни знатно мања од тога, јер се у том случају, према аутору, губи смисао кажњавања.

Међутим, управо то се догодило у овом случају, јер је Тачи појединачно осуђен на укупно 62 године затвора, да би му одмах затим била изречена јединствена казна затвора од само 25 година. Тиме су се, према мишљењу аутора, и тај амерички судија и тзв. Специјализована вијећа поиграли са свих 96 убијених лица, 303 мучене особе, као и другим недјелима за која је Тачи проглашен кривим.

Но, тиме није завршена ова квазиправосудна ујдурма.

С тим у вези, већи дио наше јавности не зна да Тачија и његове сараднике није осудио неки међународни суд, већ суд тзв. Косова, који је дио правосудне организације те творевине.

Наиме, наведени суд је, што је, према аутору, правна и етичка трагедија незабиљежена у свијету, основан и функционише на основу Устава тзв. Косова, односно посебних амандмана на тај устав из 2015. године, као и Закона о специјалним вијећима и специјалном тужилаштву, који је 2015. године усвојила Скупштина тзв. Косова (закон број 05/Л-053).

Дакле, тим законом је основано оно што је недавно у Хагу изрекло пресуду Хашиму Тачију. Тим законом, а не одлуком Уједињених нација, прописане су организација, функционисање и надлежности те институције у Хагу. Због тога је она, према мишљењу аутора, квазиправосудна ујдурма, као што је квазиправосудна ујдурма и све оно што смо од ње чули неки дан.

Према том закону тзв. Косова (чланови 45. и 46), поред првостепених судећих вијећа постоји и Апелациони панел, који одлучује о жалбама на пресуде првостепених вијећа.

Према истом закону (члан 47), постоји и панел Врховног суда тих специјализованих вијећа, који одлучује о жалбама на пресуде Апелационог панела.

И на крају, према истом закону тзв. Косова (члан 49), постоји и апелациона јурисдикција посебног одјељења тзв. Уставног суда Косова, којем се осуђена лица могу обраћати апелацијом против коначних пресуда Специјализованих вијећа у Хагу, тврдећи да им је пресудом повријеђено неко право из Устава тзв. Косова.

Због свега тога, сва квазиправосудна ујдурма из Хага којој смо свједочили неки дан није њен крај, већ само почетак.

Др Милан Благојевић