РуФење Српске

Хапшење власника Алта банке Давора Мацуре, који је за деценију и по од власника мјењачнице израстао у једног од најбогатијих људи у Србији, обрадовало је бројне Србе с обе стране Дрине који по природи воле да виде моћнике са лисицама на рукама.

Умјесто ликовања и аплауза, тај потез "ослобођене" полиције и тужилаштва у Београду права је прилика да се подсјетимо да је у Републици Српској пропало четири-пет банака, а да нико због тога није завршио иза решетака.

Давне пропасти Екватор банке данас се само ријетки сјећају зато што није изазвала озбиљне посљедице, па се нећемо присјећати ни ми. Али су зато још увијек фришке ране од пропасти Бобар банке, Балкан инвестмент банке и потоње Банке Српске.

Нико још није осуђен, иако је санирање посљедица те пропасти грађане Српске коштало десетине, ако не и стотине милиона марака.

За стање у ИРБ-у, прије свега за давање кредита који су касније продати као ненаплативи да би их нови власник уновчио без по муке, нико чак није ни позван на одговорност. А свима су пуна уста јефтиног патриотизма и тлапњи о Републици Српској као "бољем дијелу БиХ".

Зато је умјесто аплауза због хапшења Мацуре, много ефектније питати власт у Српској, прије свега полицију и носиоце судских и тужилачких функција - гдје су наше "Мацуре".

Успут би се могло провјерити зашто је Република Српска баш од Алта банке узела кредит када је фирми "Дрво-Експорт" из Теслића иза које стоји одборник СНСД-а Срђан Кљечанин Руфи морала да врати више од 40 милиона марака које је та фирма дала за земљиште Републике Српске на Јахорини, након што је Уставни суд БиХ (који не признајемо) ту куповину поништио. Хм!

Кад смо већ код Руфија, пригодно је неупућенима објаснити одакле му тај надимак.

Наиме, Кљечанин има благу говорну ману, па умјесто "ш" понекад изговори "ф". Тако је наводно, наређујући својим сјекачима голу сјечу, умјесто "руши" говорио "руфи" због чега му је остао препознатљиви надимак.

А Руфи је у складу са надимком и уз благослов директора Електропривреде РС Луке Петровића, затим ресорног министра и "непосланика" Петра Ђокића и актуелног премијера и новоизабраног предсједника Српске Саве Минића на најбољем путу да "сруфи" највећег произвођача струје у Српској - РиТЕ Угљевик.

Како другачије него "руФење Српске" назвати потписивање уговора са фирмом "Дрво-Експорт" од сто милиона евра о испоруци угља са лежишта Букова Коса који по тврдњама стручњака, не само да није подобан за кориштење у РиТЕ Угљевик, већ пријети да изазове потпуну хаварију највећег енергетског објекта у Српској.

Зато треба стално постављати сљедећа питања: - Зашто смо руском олигарху Рашиду Сердарову дали концесију на лежиште угља у Угљевику? Ако смо му већ дали, зашто није у складу са уговором изградио нову Термоелектрану?

Ако већ није изградио, зашто му нисмо одузели концесију, већ смо му дали 240 милиона марака? Ако смо му већ дали 240 милиона, зашто не копамо угаљ из Угљевика? Ако не копамо, већ Руфију за угаљ дајемо 100 милиона евра, зашто нико за све то не одговара, мајку му?!

Могући одговор на питање зашто нико не одговара за стање у РиТЕ Угљевик и цијелој Електропривреди РС је крајњи апсурд.

Наиме, чак осам директора из система ЕРС - генерални директор Лука Петровић, директори РиТЕ Гацко и РиТЕ Угљевик Максим Скоко и Жарко Новаковић, директор ХЕ на Дрини Недељко Перишић, технички директор ХЕТ-а Илија Таминџија, директори Електро-Бијељине, Електро-Херцеговине и Електродистрибуције Пале Бојан Савић, Огњен Куљић и Ацо Станишић на недавним општим изборима освојили су посланичке мандате у Народној скупштини.

Умјесто посланичких мандата и то углавном нових, они су за своје пословне резултате (уз изузетак Аце Станишића и Огњена Куљића) заслужили да им се забрани улазак у круг предузећа којима руководе, да не кажем и нешто много горе.

А да би они завршили тамо гдје им је мјесто, јавности би требало објаснити у како катастрофалном стању је електроенергетски сектор у Српској, умјесто што се најодговорнијима за то пружа медијски простор да се хвале и објашњавају зашто је неопходно поскупљење струје. Пих!

П.С. Италијански новинар и писац Корадо Алваро оставио је иза себе сјајну мисао:

"Најгори облик очаја који може завладати у једном друштву је сумња да је узалудно живјети поштено."

То је тачно онај облик очаја у којем живи наше друштво, а одговор на питање зашто је то тако је то што је Алваровао мисао, као и све остало, код нас окренута наопако и преведена на:

"Поштен и будала два рођена брата."

Аутор: Дарко Момић