Стевандић и Додик скупштину претворили у циркус и вашариште

"Стевандић је љекар и требало би да зна шта је етичко понашање у професији и у свакодневном животу. И као љекар и као политичар, требао би људима да помаже да се “излијече” уколико вјерује да имају било какве проблеме.

Пише: Бранко Перић

На посљедњем засиједању Народне скупштине Републике Српске, њен предсједник Ненад Стевандић казнио је, по ко зна који пут, посланика Небојшу Вукановића одзимањем ријечи и избацивањем са скупштинског засиједања. Овај пут испратио га је ријечима: ”Ја сам предсједник Народне скупштине, а ти си мали насилник и примитивац!”

Није то била предсједникова несмотреност. Стевандићеве предсједничке одлуке редовно су праћене саркастичним и увредљивим коментарима.

Стевандић је љекар и требало би да зна шта је етичко понашање у професији и у свакодневном животу. И као љекар и као политичар, требао би људима да помаже да се “излијече” уколико вјерује да имају било какве проблеме. Зашто човјек са етичким образовањем има потребу да понижава и вријеђа људе са којима по природи политичког позвања треба да развија идеју политике и културу дијалога? Зашто злоупотребљава моћ коју му даје тренутни положај у политичкој структури? Зашто кажњавање мора да прати понижавање и вријеђање? Да ли је у питању само политичка патологија, или и неизбрисиви траг карактерологије?

Размишљања о генези нашег простаклука вратише ме у прошли вијек и вријеме вашарских “срамотних” двосмислица које су једни сматрали простаклуком, а други народном духовитошћу.

На народном петровданском збору у Прибинићу, продавац среће, с дрвеном алком у руци, испред пореданих флаша разног пића, на сав глас мами лаковјерне: “Ко набије, тај добије, навали народе..!” Или: пристојним момцима, који пјевају у колу, сеоске лоле из прикрајка добацују припјевима: “Мала моја, невоља ме стигла, спао шешир, би ли ми га дигла”.

У Београду, на пијаци на Зеленом венцу, иза тезге са парадајзом, продавац узвикује: “Госпођо, какав горе, такав доле, тврд је, може да ти стоји”. Никоме тај ласцивни јавни говор није сметао, јер се неформална јавна комуникација одвијала с циљем увесељавања, разоноде и разбибриге.

Али, простаклук је временом напредовао. Данас је ушао у јавни простор и постао нормална комуникацијска пракса. Парламенти данас личе на вашариште. Народни посланици се међусобно оптужују, понижавају и вријеђају, а понекад и потуку. Увреде су постале начин политичког увесељавања и популистичког маркетинга. Онај ко смије јавно вријеђати, пријетити и песничити јунак је наше политичке епохе.

Народна скупштина Републике Српске у посљедњем сазиву, готово редовно, претвара се у театар примитивног простаклука, испољаваног у нескривеној мржњи, демонстрацији моћи, вријеђању и пријетњама. На општу несрећу, у парламентарном простаклуку предњаче Милорад Додик и Ненад Стевандић.

Чини се да је Додик први донио простаклук у Народну скупштину и устоличио га као легитимну политичку праксу. Нико од савременика није њему сличан и нико га није достигао. Многи су безуспјешно покушавали да га надмаше. Додик би се могао поредити са римским императором Калигулом. Био би спреман довести коња у Народну скупштину да би га упоредио са Небојшом Вукановићем.

Политичари су данас демократска хорда глупих. Умберто Еко каже да свијетом владају глупи. “То је праведно”, каже он, “јер глупих је знатно више”! Због тога што владају, глупи приморавају паметне да говоре на начин који глупи могу да разумију. Ако глупан нешто није разумио, то је проблем паметног.

Е, у томе се Милорад Додик разликује од свог политичког братства. Он говори на начин који глупи разумију. Отуда његове псовке и простаклуке глупи дочекују аплаузима. Због тога га прате на суд и са суда, пјевају с њим под шаторима и гласају за њега на изборима.

Због терора глупих, данас паметни машу главом и пате. Али, патили су и глупи док су владали паметни, каже Еко. Сада је патња мања, јер је мање паметних. Пошто је срцем и душом у блату политике и што предводи глупе, Милорад Додик је икона нашег културног слома. Своју владавину обиљежио је маргинализацијом културне политике, свођењем културе на манифестационе форме окупљања и тријумфом простаклука.

Како је, и зашто, простаклук постао јавна ствар? Колико се сјећам, ушао је у медијски простор са демократском транзицијом, прво у медије кроз ријалити форме забаве, а затим се проширио на све стране. Није то био израз медијских и друштвених Слобода. Била је то најава општег друштвеног расула! Да ли је био пројекат уништавања система културног обрасца бивше власти? Вјероватно! Чак и да није, оставио је разорне посљедице. Али, нека се тиме баве наука и теоретичари завјере.

У БиХ смо имали високе представнике који су се бавили постратним реформама. Ни њима није сметала неуређеност интернет галаксије и немилосрдна индустрија заглупљивања широких народних маса у виду Парова, Фарми и Задруга. Потпомогнути донаторским новцем, неки медији су на таласу слободе ширили смртоносни вирус духовне биједе и менталне конфузије који је разарао здрав разум.

Простаклук је плијенио пажњу публике и стварао привид разбибриге и плитког задовољства. Били су то данајски дарови Запада који су нам испоручени са Дејтонским споразумом. Тај културни злочин није бринуо високе представнике. Индустрија лаке забаве је и њима помагала да несметано проводе своје прикривене колонијалне политике.

Добро се примио тај културолошки отровни пелцер на нашем ратом опустошеном простору. Електронски портали су устоличили праксу коментарисања објављених садржаја, дајући свакој будали прилику да објављени садржај користи за понижавање и вријеђање аутора. Плаћени ботови, професионални клеветници, отпадници свих врста и духовни биједници умрежавали су ово медијско зло.

Та врста јавног вријеђања и клеветања обесхрабривала је добронамјерне и паметне људе да се на пристојан начин укључују у јавне дебате. Нико није остајао равнодушан на јавно изречене лажи на свој рачун. Тако је глас јавности замијенио мрачни глас друштвеног шљама. Наша култура јавног дијалога одавно личи на секс у свињцу!

Са медија се умрежено зло проширило на простор јавних политика и кулминирало у парламентима као провинцијско вашариште на коме продавац среће, с алком у руци, испред боца са пићем, и даље мами лаковјерне: “Ко набије, тај добије!” Простаклук и духовно ништавило постају опште мјесто јавног простора.

(Бука) Фото: БН