Како дјелују фондови који финансирају арбитражне спорове

 – БиХ због губитка арбитраже коју је за словеначку страну финансирао Ваннин Цапитал фонд, Словенцима мора платити вишемилионску одштету, а због дуга који је направила Република Српска.

У савременим међународним арбитражним споровима, све значајнију улогу играју тзв. трећи финансијери – специјализовани фондови који преузимају одређени правни спор и финансирају га. Ко стоји иза њих и како бирају случајеве, само су нека од питања на која је бачено свјетло након случаја Виадуцт.

Као што је познато, БиХ је изгубила арбитражни спор од словеначке фирме Виадуцт, покренут 2016. године, због чега данас мора исплатити овој компанији 110 милиона КМ или око 56 милиона евра одштете за изгубљене инвестиције и профит. У поступку који се водио пред Међународним центром за рјешавање инвестиционих спорова, иза словеначке фирме стајао је Ваннин Цапитал фонд из Америке.

Како је у разговору за Форбес БиХ казао ВИадуцтов правни заступник Предраг Барош, пословање Виадуцта било је готово искључиво везано за пројекат изградње минихидроелектрана на Врбасу. Након што је концесија пропала, а они, каже, исцрпили све властите финансијске могућности, нису имали средстава да сами финансирају арбитражу против БиХ.

Тада су пронашли фонд Ваннин Цапитал са сједиштем у Сједињеним Америчким Државама, који је прихватио да сноси трошкове поступка. Тај фонд је иницијално одобрио 2,5 милиона долара за покривање трошкова арбитраже.

Шта се наводи на страници ИЦСИД

Како се наводи на службеној страници ИЦСИД-а, правни основ спора су били: Билатерални инвестициони споразум (БИТ) између БиХ и Словеније (2001) и Уговор о енергетској повељи (ЕЦТ – Енергy Цхартер Треатy). Оба ова уговора штите стране инвеститоре од неправедног третмана, експропријације без компензације, итд.

Предмет спора: Хидроелектране – Инвеститори тврде да су њихова права повријеђена у вези с улагањима у сектор хидроенергетике у БиХ.

Економски сектор: Електроенергија и други енергетски извори – Спор се односи на улагања у производњу електричне енергије, конкретно путем хидроелектрана.

Подноситељи тужбе (тужитељи/инвеститори): Словеначка фирма Виадуцт д.о.о. Порторож и њени власници Владимир Зевник и Борис Гољевшчек.

Тужена страна: Босна и Херцеговина

Датум регистрације предмета: 15. новембар 2016.

Трибунал (арбитражни суд): конституисан 6. аугуста 2018.

Предсједник: Wиллиам W. Парк (Швицарско–амерички)

Арбитри:

Иан Лаирд (изабрао тужитељ)

Хорацио А. Григера Наóн (изабрала БиХ)

Заступници странака:

Тужитељи: Имали су адвокатске тимове из Бањалуке, Београда и Wасхингтона.

БиХ: Заступана од стране Правобранилаштва БиХ и адвокатских фирми из Београда и Беча.

Језик поступка: енглески

Статус: закључен

Исход: Пресуда/арбитражна одлука донесена 18. априла 2022.

(Напомена: Текст не наводи шта је била пресуда – да ли је БиХ изгубила или добила спор – само да је пресуда донесена.)

Осим првобитног арбитражног поступка, којег је изгубила, када је суд наложио да се Виадуцту исплати 39,8 милиона евра одштете, БиХ је поднијела захтјев за поништење ове одлуке, али је ад хоц комитет ИЦСИД-а 1. маја 2024. године одбацио тај захтјев, чиме је пресуда постала коначна и извршна. Комплетан документ са детаљима када се водио спор о поништењу, ко је заступао БиХ, а ко инвеститоре, можете видјети на овом линку.

На службеној страници Ваннин Цапитала се наводи: Ваннин Цапитал пружа правно финансирање адвокатским канцеларијама широм свијета, смањујући – и често потпуно уклањајући – финансијски ризик, чиме им омогућава да дјелују много одлучније и стратешки.

Шта је тхирд-партy литигатион фундинг?

Ријеч је о механизму /аранжману у којем трећа страна која нема никакве друге везе са спором који се води у парници или арбитражи финансира неке или све правне трошкове стране у том спору у замјену за удио (било фиксни или у процентима) прихода ако је захтјев успјешан. Ако се случај изгуби – фонд сноси трошкове и не добија ништа.

Како функционишу фондови попут Ваннин Цапитала?

Избор случајева:

– са великим потенцијалним одштетама (често преко 10 милиона УСД),

– јасним основом за тужбу (меритум),

– могућношћу наплате пресуде (енфорцемент риск се анализира),

– солвентним туженим странама (најчешће државе, велике компаније)

– анализа ризика и дуе дилигенце

Прије инвестирања, фонд спроводи дубинску правну и финансијску анализу случаја:

– правни аргументи и изгледни исход,

– трошкови и трајање арбитраже,

– надлежност суда или трибунала,

– репутација заступника и арбитара.

Финансирање

Фонд покрива:

– трошкове адвоката,

– арбитражне таксе,

– вјештачења, превођење, трошкове свједока итд.

– уговор о финансирању

– зове се Литигатион Фундинг Агреемент (ЛФА).

Обично садржи:

– проценат који фонд добија у случају добитка (обично 20–40%),

– клаузуле о контроли стратегије (фонд не смије водити случај директно),

– ограничења за ране нагодбе без пристанка фонда.

– поврат улагања

Ако се пресуда или нагодба оствари, фонд добија уговорени проценат, а остатак иде тужитељу (нпр. Виадуцт-у). Ако се случај изгуби – губитак сноси фонд.

Правне и етичке контроверзе

УНЦТАД и ИЦСИД су се бавили питањем регулације ових фондова јер све више држава губи тужбе које финансирају приватни фондови из сјене.

Примјер: Ваннин Цапитал и Виадуцт

У случају Виадуцт д.о.о. против БиХ, Ваннин Цапитал је био финансијер тужбе. Према доступним информацијама:

Виадуцт није имао довољно властитих средстава да води арбитражу пред ИЦСИД-ом,

Ваннин је уложио средства у замјену за удио у потенцијалној компензацији,

Уговор о финансирању је вјероватно садржавао клаузуле које ограничавају право Виадуцт-а да једнострано повуче тужбу или се нагоди без одобрења фонда.

Осим овог фонда познати су још и фондови Бурфорд Цапитал, Тхериум, Омни Бридгеwаy…

Који је највећи уговор о финансирању судских спорова у историји?

У октобру 2023. године, Грамерцy је уложио око 450 милиона фунти у адвокатску компанију Погуст Гоодхеад са сједиштем у Великој Британији , при чему је посљедњи тврдио да је то “највећи посао финансирања судских спорова у правној хисторији”

Зашто је уопште настао спор змеђу Виадуцта и БиХ и зашто се морао ријешити арбитражом?

Влада Републике Српске склопила је 2004.године концесијски уговор вриједан 165 милиона евра с компанијом ХЕС Врбас, коју је за потребе овог пројекта основала словеначка фирма Виадукт, с циљем изградње двије хидроелектране на ријеци Врбас – ХЕ Крупа (инсталисана снага 48,5 МW) и ХЕ Бањалука–Нишка (инсталисана снага 37,2 МW), на подручју Бањалуке.

Ипак, 2013. године Влада Републике Српске једнострано је додијелила концесију предузећу Електропривреда Републике Српске за изградњу мини хидроелектране Бочац 2, смјештене свега неколико километара узводно од планиране ХЕ Крупа. Овом одлуком словеначки пројекат је доведен у питање због умањеног хидропотенцијала Врбаса, што је Виадукт доживио као грубо кршење уговорних обавеза те је на посљетку покренуо и арбитражни поступак како би намирио штету, која му је како је тврдио, кршењем концесије, нанесена.

Но, прије арбитраже, словеначка фирма покушала је, о чему је раније за Форебес БиХ говорио професор уставног права и некадашњи правобранилац БиХ Млађан Мандић, мирно ријешити спор, гдје би Република Српска нагодбом платила између милион и нешто више од 3,5 милиона евра одштете Словенцима, а не 110 милиона КМ, колико је до данас, након арбитраже и неиспуњавања преузетих финансијских обавеза нарастао укупан дуг Републике Српске, који, као правни субјект, мора исплатити држава БиХ.

У противном, ради наплате дуга, плијениће јој се имовина као и рачуни у иностранству. Шта то у пракси значи, на тежи начин је осјетила Агенција за контролу ваздушног саобраћаја БиХ (БХАНСА), којој су, због овог дуговања замрзнута финансирања из средстава Европске организације за ваздушни саобраћај (ЕУРОЦОНТРОЛ), угрожено јој је пословање, даље финансирање, а постоји могућност, да управо због тога изгуби и контролу над својим небом.

Да је било преговора потврдио је за Форбес БиХ и Предраг Барош правни заступник ХЕРС Врбас и Виадуцта из бањалучке адвокатске канцеларије Барош.

„Постојали су покушаји да се ствар ријеши споразумно, кроз преговоре, али тај договор на крају није реализован, не могу детаљно да се изјасним ко није прихватио и ко је све учествовао у тим преговорима, јер нисам био тада присутан. Заступање компаније смо преузели 2015.године, а то се дешавало, мислим, 2010. године, када адвокати нису били укључени у случај. Оно што знам из документације, постојао је приједлог за споразумно рјешење у износу од 3,7 милиона еура“, каже Барош.

Опозиција из Републике Српске испитује власти РС које су учествовале у концесији и природу фирме Виадуцт

Но, осим пљенидбе имовине, начина на који ће дуг Словенцима бити исплаћен, а за који Савјет министара БиХ још увијек не изналази адекватан модел којем се не би противио нико у БиХ, отварају се и друга питања:

Како је компанија из Словеније са мање од два милиона евра прихода добила 165 милиона вриједан пројекат изградње двије хидроелектране на Врбасу. Притоме, без искуства, односно референци у овој дјелатности? (Виадуцт се бави инжењерингом и грађевинарством).

Поједини извори и јавни наративи који ових дана долазе из опозиције Републике Српске констатују: „Посебно алармантно: фирма без запослених, фактички „ташна-машна“, добила је арбитражни спор вриједан 100 милиона КМ, уз дневне камате од 18.000 КМ. Скандалозно је и то што је Влада Републике Српске наводно одбила нагодбу од свега милион евра! Власт ћути. Нико није демантовао одбијање нагодбе. Па се логично поставља питање – да ли је милион евра одбијен због очекивања већег колача?“.

Власник Виадуцта: “Преговарали смо шест година

Како је у ексклузивном разговору за Форбес Словенија појаснио већински власник Виадуцта, Борис Гољевшчек, пројекат изградње минихидроелектрана не би извршавали сами.

„Влади Републике Српске смо представили више квалификованих инвеститора, односно партнера (Гроупе Е из Швицарске, ЕоН из Њемачке, Статкрафт из Норвешке, ЧЕЗ из Чешке, ЕнБW из Њемачке и друге), сви су реномирани произвођачи електричне енергије који су жељели учествовати и у другим енергетским пројектима. Зашто нису успјели увјерити Владу, питање је за Владу Републике Српске. Никада нисмо планирали сами завршити пројекат вриједан до 165 милиона еура, зато смо и тражили – и нашли – квалификоване партнере“, рекао је Гољевшчек.

Од потписивања уговора 2004. до 2010. године, када су сазнали да је Влада Републике Српске дала концесију државној Електропривреди за малу хидроелектрану Бочац 2, само неколико километара од хидроелектране Крупа, у пројекат су, казао је даље Гљевшчек, уложили три милиона евра. Новац је отишао за отварање канцеларије у Бањалуци, плате двоје сталних радника који су ту радили до 2013. године, набавку метеоролошке станице за мјерење на Врбасу и друго.

Суд у Вашингтону је приликом утврђивања штете узео у обзир не само инвестицију, већ и изгубљену добит.

Он додаје да пројекат изградње двије хидроелектране на Врбасу није далеко одмакао јер, према његовим ријечима, Влада Републике Српске није испунила услове које је требала испунити по уговору, као што је откуп земљишта од власника на којем је требало градити хидроелектране, нити потврђивање поменутог ИИП-а.

“Преговарали смо шест година, промијенило се неколико влада и министара енергетике”, наглашава он. Додаје да је Виадуцт прошле године најавио принудни поврат одштете, укључујући камату.

“Важно је додати да су адвокати Виадуцта до данас више од 18 пута обавијестили све надлежне органе у БиХ, али никада нису добили званичан одговор“, каже он за Форбес Словенија и открива шта ће они са новцем ако га добију?

“Дио тога ћемо искористити за надокнаду трошкова америчког фонда Ваннин Цапитал, који финансира судске поступке, за плаћање адвокатских канцеларија у Републици Српској, Енглеској и САД, које су правни заступници Виадуцта, за отплату кредита ЕнБW Енергие и враћање кредита другим повериоцима, који су сви наведени у ИЦСИД-у, биће подељени између ИЦСИД-а”, каже Гољевшчек.

Фонд сноси трошкове поступка

Арбитража овога типа БиХ пријети и везано за вјетропарк Трусина, уколико се у међувремену не постигне споразум.

Како је за Форбес БиХ потврдио Предраг Барош, из бањалучке адвокатске канцеларије Барош, загребачка фирма „Кермас Енергија“ која је већински власник (97 посто) удјела у фирми „Еол Први“ из Невесиња које је 2012. године са Владом Републике Српске закључила уговор о концесији за изградњу и кориштење парка ветрењача на локацији Трусина, у фебруару 2024.године упутила је Савјету министара БиХ и Влади Републике Српске опомену пред покретање арбитражног поступка.

Додао је како још увијек није пронађен фонд који је заинтересован за овај предмет и који би финансирао тужбу, из тог разлога арбитража и није покренута. Но, по њему, договор је убједљиво боље рјешење него арбитража, и за њега још увијек постоји могућност.

“Зато што код оваквих арбитража не постоје рокови застаре, и када протекне период 10, 15 година, вама када арбитражни суд додијели износ од 20, 30 милиона евра, то аутоматски није 20,30 милиона евра, већ 70,80 милиона евра, зато што се одмах обрачуна камата за протекли временски период, и та је камата толико штетна и представља највећи ризик тужене стране за вођење једног арбитражног поступка”, говори Барош. 

(Форбес) Фото: Мондо.ба