Печење ракије никад нико није могао забранити (ВИДЕО)

Кад се на селу сраде, заврше сви послови на имању домаћини почињу, за многе најдражи, пристављање ракијског казана и печење ракије.  Прилика је то да се окупе пријатељи и комшије, проба првљенац а замезети се  и поједе и понеки печни кромпир у вратри испод веселе машине. 

Домаћин Сретен Арсић из села Бијело Брдо код Рудог заокупљен је печењем ракије од шљива маџарки или пожегача и микавички по којима је познат овај крај. Вели да је код њега ове године шљива добро родила, да је пуна шећера, да добро баца и да је ракија права мераклијска.

„Имао сам пет тона шљиве, више врста, а комшија са којим печем три тоне. Казан је словеначки од сто литара, у једној тури изађе 20 литара меке ракије до 30 степени. Онда је препечем и добијем 50 степени, таква се пије у овим крајевима", каже Арсић.

Ракија је пиће које нема рок трајања и за њим увијек постоји потреба па се лако и прода.

"Па подијелим родбини, дјеци, носим је на весеља, свадбе, крштења и бабине.  И на даће се понесе литар ракије, такав је обичај а остатак се прода“, додаја Арсић.

Печење ракије никад нико није могао сељаку да забрани па неће ни, како каже, Европска унија. Људи су се  и послије другог светског рата, кад је џибра и ракија била опорезована, сналазили, криле је и ноћу пекли.

"Неће моћи без ракије и казана у Европску унију. Кад је Тито опорезовао и казан и џибру и ракију ми смо каце крили по шикарама, у стоговима сијена и тако варали порезнике. И опет се пекло и пило, богами", закључује Арсић.

На селу је увијек био обичај да, кад изненада, гост стигне пред кућу домаћица припреми кафу, коцку шећера и воду а домаћин из бурета наточи флашу најбоље ракије. За здравље и бирићет, ваља се.

(БН) Фото: БН