Додик направи проблем, а онда себе проглашава за спасиоца

Када се уз само мало труда анализира оно што је Милорад Додик као, нажалост, апсолутни господар Републике Српске учинио у протеклих годину дана, ниједном објективном посматрачу не може промаћи једна чињеница.

Пише: Др Милан Благојевић

Она се огледа у томе да Додик направи проблем, а онда себе приказује као наводног спасиоца. Довољно је навести само два случаја која то неумољиво потврђују.

Први случај је прошлогодишње доношење Закона о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ, који је по Додиковом наређењу усвојила Народна скупштина Републике Српске.

У то вријеме био сам правни савјетник српског члана Предсједништва БиХ, Жељке Цвијановић, па сам, након што сам дан прије усвајања тог закона присуствовао састанку Додика са Цвијановићевом, Стевандићем и Вишковићем, имао прилику да се непосредно увјерим колико се, у стварности, све ради по Додиковој и само Додиковој вољи. Наиме, Додик је на том састанку рекао да Народна скупштина донесе тај закон и нико од присутних није му ниједног тренутка опонирао.

Видјевши том приликом текст тог закона одмах ми је било јасно да је то закон који је супротан Уставу БиХ, јер тај устав не дозвољава доношење таквог закона. Зато сам, пошто су о томе ћутали сви остали присутни, рекао да је тај закон неуставан и да га не треба доносити, али нико од присутних не хтједе то да подржи.

Наредни дан Народна скупштина, њена већина, је беспоговорно усвојила закон и тиме је направљен, благо речено, проблем уставне кризе којем свједочимо и од чијих негативних посљедица страхујемо све до данас.

И онда се у свему томе Додик јавља као тобожњи спасилац Републике Српске, иако је стварност сасвим другачија од тога.

Једнако тако ових дана свједочимо посљедицама погрешне Додикове политике када је ријеч о резолуцији о Сребреници, чије усвајање се предлаже на Генералној скупштини УН. Идеолог и главни промотер те резолуције је Златко Лагумџија у својству амбасадора БиХ у УН-у.

Међутим, Лагумџија не би могао бити именован на ту функцију, а тиме ни радити све ово што неуставно ради, да се Додик успротивио његовом именовању. Нажалост, Додик то није учинио него је све ово дозволио, након чега је Жељка Цвијановић по Додиковој команди гласала за Лагумџијино именовање.

И тиме је омогућено Лагумџији да ради све оно што неуставно и незаконито сада ради у УН-у у вези са наведеном резолуцијом, баш као што је и прошлогодишњим Законом о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ омогућено Кристијану Шмиту да наметне кривично дјело неизвршења одлука високог представника.

На нашу несрећу то ипак нимало не смета Додику да себе и по питању Сребренице приказује као спасиоца свих нас, овај пут са све Жељком Цвијановић, иако не би дошло до проблема званог "резолуција о Сребреници" да су Додик и Цвијановићева спријечили Лагумџијино именовање.

Само да су хтјели, али нису, баш као што не би дошло ни до наметања Шмитовог кривичног дјела неизвршења одлука високог представника, да Додик није наредио да Народна скупштина Републике Српске донесе Закон о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ.

Сада, након свега, Додик нас још убјеђује да је захваљујући наводно "напорима прије свега српског члана Предсједништва БиХ Жељке Цвијановић" одложено гласање у Генералној скупштини УН о Лагумџијиној резолуцији о Сребреници. Међутим, стварност је и овај пут сасвим другачија.

Јер, Жељка Цвијановић се ниједном није појавила, иако је могла макар и видео наступом, ни на једном скупу у УН-у нити је на такав начин рекла и једну једину ријеч у УН-у. 

Није Жељка у том погледу тражила да се видео путем, као члан колективног шефа државе чланице УН, обрати приликом недавне расправе о нацрту наведене резолуције у УН. Па да се таквом живом ријечју обрати УН-у и укаже тој организацији у какав противправни покушај се увлачи та свјетска организација, да усвоји наведену резолуцију, иако ју је Лагумџија створио, и БиХ приказао као њеног наводног спонзора, кршећи на најгрубљи начин Устав БиХ, јер Предсједништво БиХ као једини надлежни орган за та питања није донио такву одлуку.

Такође је симптоматично да Цвијановићева није тражила ни да се обрати УН-у и да у том обраћању укаже на Извјештај свјетских експерата, предвођених Гидеоном Грајфом, о томе да је стварност коју су они утврдили о догађајима у Сребреници сасвим другачија од онога што Лагумџија самовољно и неуставно приказује у својој резолуцији.

Најзад, такође је симптоматично и то да Цвијановићева ни до данас није захтијевала одржавање ванредне сједнице Предсједништва БиХ, на којој би се расправљало и одлучило о томе да ли је Предсједништво БиХ за ту Лагумџијину резолуцију и да ли је Предсједништво за то да буде њен спонзор, а не да Лагумџија самовољно и неистинито у УН-у приказује да је БиХ наводно за то.

Пословник Предсједништва БиХ је с тим у вези веома јасан. Он у члану 23 прописује да предсједавајући Предсједништва БиХ мора сазвати ванредну сједницу Предсједништва кад год то затражи било који члан Предсједништва, а члан 24 Пословника прописује да се дневни ред ванредне сједнице прихвата без гласања.

Другим ријечима казано, да је Цвијановићева само предложила да Предсједништво на ванредној сједници гласа о Лагумџијиној резолуцији, не постоји могућност да остала два члана Предсједништва онемогуће гласање о томе.

Нажалост, она то ни до данас није учинила, већ упорно ћути, баш као што гласно о свему овоме ћути и у УН-у.

Зато је, када се све претходно речено узме у обзир, лишена сваког смисла тврдња господина Додика да су наводни "напори прије свега српског члана Предсједништва БиХ Жељке Цвијановић" довели до одлагања гласања у Генералној скупштини УН о Лагумџијиној резолуцији о Сребреници. Таква тврдња Додика напросто није истина и то треба јасно рећи нашој јавности.

Аутор: Др Милан Благојевић Фото: Миомир Јаковљевић/Рингиер