Срећан рођендан! Дејо: Најљепши плес Генија...
Овог 15. септембра легендарни фудбалер Црвене звезде и Југославије слави 53. рођендан. Зато се присећамо утакмице која је обележила његову каријеру и показала читавој Европи о каквом се генију заправо ради.
Фудбал 15.09.2019 | 22:50
Тај тренутак, којем има већ 25 година, остао је упамћен широм Европе као његов најбољи. Такви потези и голови дефинишу каријере, постају синоним за одређеног играча, баш као тај Дејов из Атине. Као да обични људи нису у стању да прихвате толико генијалности на гомили, па се одлучују да своја сећања сабију у један, најсветлији тренутак од свих.
За неке би то можда била клетва, али за Дејана Савићевића не. И због тога је реч „генијалност“ кључна. Он их је имао много током своје блиставе каријере, но само једна ће остати упамћена на начин који истински заслужује, да је не препричавају само овде, на простору бивше Југославије, већ широм света.
Тај левоноги фудбалер ће се навићи на многе ударце грубих дефанзиваца, па му неће сметати што фудбалски свет неће препричавати његов гол против Бајерна на крцатом Олимпијском стадиону у Минхену у пролеће 1991. године. Нећу му бити нарочито криво ни што се његових бравура против Манчестер Јунајтеда у Суперкупу Европе исте године данас са сетом сећају само љубитељи фудбала из некадашње нам земље.
Савићевић ће у светским оквирима заувек остати упамћен по 18. мају 1994. године и мечу одиграном на Олимпијском стадиону у Атини. То вече биће његова диплома за улазак у фудбалску бесмртност. Све те „штикле“ одигране по Балканском и Апенинском полуострву у претходних једанаест година и сви живописни дриблинзи које је Европа имала прилике да види остаће у другом плану.
Можда би неко рекао да то није праведно, али та мајска ноћ била је толико узвишена да је Атина, град проткан историјом, присуствовао нечему чему никада није.
Била је то утакмица против Барселоне. Шампионски тим из 1992. је и даље на клупи имао Јохана Кројфа, творца „дрим тима“ који је терорисао шпанске и европске клубове, али и човека који је заокренуо историју каталонског клуба у другом правцу. Као велики фаворити пред финале, у Барселони су очекивали да ће лако савладати Милан Фабија Капела. Толико су били уверени у то да је и сам Кројф пре утакмице позирао фоторепортерима са пехаром Лиге шампиона у рукама.
Насупрот Андонију Зубизарети, Пепу Гвардиоли, Роналду Куману, Ромарију и Христу Стоичкову, у резервним белим дресовима Милана играли су Паоло Малдини, Кристијан Панући, Роберто Донадони, Звонимир Бобан, Даниеле Масаро и Дејо. Последња двојица одиграће меч из снова, али ће партија Црногорца помутити ум навијача Милана и натерати их да трљају очи у неверици.
Од преласка Савићевића из Црвене звезде међу Росонере, било је много проблема који су кочили репрезентативца Југославије. У Италији су била дозвољена тек три странца у тиму, а Милан их је имао шест, сваки бољи од оног претходног. Савићевић је морао да чека шансу поред играча попут Марка Ван Бастена, Жана Пјера Папена и других.
Дејове прве две сезоне у Милану биле су турбулентне, коктел бриљантности и одсутности. Медији су га час волели, час мрзели, јер колико је неретко умео да загосподари тереном, толико је умео и да буде неинспирисан. „Пун стадион, крцате трибине… То ме је опијало. И обрнуто: чим видим да је публика равнодушна, да са трибина не добијам одговор, и сам бих се повлачио. Такве ситуације су ме напросто одбијале“, рекао је Савићевић у интервјуу за српски недељник Време много година касније.
Ако је већ било тако, онда и не треба да чуди његова рапсодија у Атини. Пред 70.000 гледалаца, атмосфера је била наелектрисана. Миланови навијачи су у великом броју дошли у престоницу Грчке, у нади да ће по пети пут постати шампиони Европе.
Већ на самом почетку меча, Савићевић је наговестио да ће то бити његово вече. Примио је лопту на ивици шеснаестерца окренут леђима голу, Куман и Аитор Бегиристаин су га напали, а он је петом вратио лопту назад и променом правца кретања оставио двојицу играча у плаво-црвеним дресовима у прашини, пре него што га је Куман зауставио прекршајем.
Било га је свуда. Лево и десно, а повремено би трком кроз средину отварао простор Масару. То вече трчао је као никада пре, био је подједнако неуморан колико и неухватљив. Чак је и Капело након меча рекао да никада није видео овако комплетну партију Савићевића. Комплетну, јер у неким претходним мечевима бивши играч Црвене звезде и није нарочито желео да трчи.
После неколико солидних напада Каталонаца, Бобан је освојио лопту на око 30 метара од гола Зубизарете и одмах је проследио Савићевићу. Мекан пријем лопте Црногорца као да је призвао Мигела Анхела Надала да га нападне, а већ другим додиром, лаганим подизањем лопте са земље, шпански штопер је преварен и оборен на колена.
Савићевић је видео празан простор и стуштио се ка голу Зубизарете толико дубоко у његов шеснаестерац да је за овог већ било прекасно да излети са гол линије, а Гвардиола није ни могао да га сруши. Дејо чини оно што је често радио – успео је да изненади противника у најневероватнијем тренутку и уместо да шутира са пет метара, уследио је центаршут слабијом десном ногом на другу стативу одакле Масаро смешта лопту у мрежу за вођство Росонера.
Италијански коментатор био је у делиријуму. Узвикивао је скоро већ промуклим гласом да Милан води и да је стрелац био Масаро, а након неколико секунди пресабирања емоција почели су хвалоспеви на рачун Савићевића. „Ил Генио, ил Генио Савићевић“, узвикивао је, након чега ће тај надимак заслужено остати уз мајстора из Подгорице – геније.
Још један приказ Дејове свемоћи те вечери догодио се десетак минута касније. Десаји је на средини био са лоптом, а Савићевић му је пришао из дубине и отворио се за додавање. У тренутку његовог пријема лопте, Гвардиола је већ покушао клизећим стартом да је одузме, али ниједног момента није био ни близу.
Савићевић се окренуо, скоро па чекајући Барсиног везњака да се придигне, не би ли тек онда кренуо у правцу гола Барселоне. Био је то „гранде слалом“ Савићевића, како је то описао италијански коментатор, пројуривши између Гвардиоле, Серђија Бархуана и Стоичкова, пре него што га је грубим фаулом зауставио Надал.
„Живео сам за дриблинг. Дриблинг је мушки принцип, моћ. У њему је страст и радост игре“, рећи ће Савићевић 18 година касније. Дејо је завршио на трави после ударца Надала, али је већ био свестан да је излудео противничке играче.
Дубоко у надокнади времена првог полувремена, уследила је прелепа акција скоро читавог тима Милана. После више од десет додавања, укључујући и једну пету Савићевића, завршена је повратном лоптом Донадонија за усамљеног Масара који одличним ударцем дуплира предност италијанског тима.
„КАДА САМ ШУТНУО ЛОПТУ, ВЕЋ САМ СЕ ОКРЕНУО И ЗНАО ДА ЋУ ПОСТИЋИ ГОЛ. ИМАО САМ У КАРИЈЕРИ ТАКВА ДВА ИЛИ ТРИ ТРЕНУТКА – ШУТНЕШ, ВИДИШ ДА ИДЕ И ДА НЕМА ШАНСЕ ДА ГОЛМАН ОДБРАНИ.“
Вођством Милана од 2:0 отишло се на одмор, али ни тај резултат није дуго трајао. За то се побринуо Савићевић већ у другом минуту наставка. Тај 47. минут описаће сву његову генијалност јасније него иједан други потез који је направио пре или после у својој каријери. Ако из неког чудног разлога до сада није била, читава Европа од тог момента упознала се са невероватним талентом и вештином Дејана Савићевића. Широм бивше Југославије постаће бесмртан од тог тренутка када се лопта закопрцала у мрежи гола Барселоне.
После једне дуге лопте Деметрија Албертинија, Надал је имао једноставан задатак да је избије натраг ка средини терена одакле је и стигла. Међутим, шпански дефанзивац је оклевао испред Савићевића који користи тренутак. Надал покушава да избије лопту, али касно – Савићевић га блокира, лопта одлази у вис на сам ћошак казненог простора Барселоне, а Дејо пушта лопту да одскочи и потом чека идеалан тренутак да лопта падне.
Дејо трчи ка трибини на којој су шокирани навијачи Милана – њихов тим водио је 3:0 против фаворизоване Барселоне, а сва три поготка била су маестрална, сваки лепши од претходног. Од тог тренутка, Савићевић постаје оличење генијалности.
Но, печат на лудо вече у Атини ставио је Десаји и пре него што је откуцао пун сат од почетка меча семафор је показивао 4:0. Барселона је била понижена као ретко кад, а Милан је постао владар Старог континента по трећи пут у последњих шест година.
Било је то вече које је исплатило све нервозне тренутке у претходне две године, све свађе са Капелом и мирења организована од стране Берлусконија. То вече као да је једним потезом обрисало све мучне тренутке Савићевићевог седења на клупи, када је горео од жеље да игра и својим потезима увесељава навијаче Росонера.
Његов тадашњи саиграч Звонимир Бобан сажео је сав раскош Дејовог талента на врло сликовит начин, онако како то вероватно ниједан новинар до сада није успео.
„Кад би требало да одигра повратну лопту то би била мука Исусова, али штопати је петом са слабијом десном ногом, с играчем на леђима и у примању га оставити на месту – било му је лакше. Њему природније.“
Дејо, срећан рођендан!
Иако није било ниједног противничког играча испред њега и пред њим је био празан пут ка голману Барсе, Савићевић ослобађа своју невероватну левицу и унутрашњим делом стопала упућује лоб ударац какав се ретко виђа. Зубизарета чини све да се врати неколико корака уназад, али ударац је толико савршено изваган да лопта завршава у малој мрежи даљег угла гола, а сам голман Барселоне завршава у свом голу, на леђима, понижен.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар