Из Алвесовог пера: Обећавам, само ћу плакати...

Обећавам, барем једном ћу затворити уста, неће бити речи које излазе из мене, само ћу плакати! Искрена и дубока исповест Данија Алвеса (за Тхеплаyерстрибуне), који ће због повреде пропустити Светско првенство. Прочитајте и уживајте…

Фудбал 22.05.2018 | 23:35 Када сам осетио бол у колену, моја душа је напустила тело. Знао сам од момента када сам ударио у земљу да нећу бити у авиону за Русију и играти на Светском првенству.

У свлачионици су ми доктори ПСЖ-а рекли да морамо да сачекамо до ујутру како бисмо одрадили тестове, али сам у срцу знао да је готово. Сви су ушли славећи трофеј у Купу, а ја нисам желео да покажем никакву негативну емоцију у близини саиграча. Ако знате Данија Алвеса онда знате да је он увек срећан мамо..., тако да сам се смејао и трудио се да се забавим. Али сви су у мојим очима могли да виде да је нешто погрешно.

Само сам једном плакао, када сам био сам. И да вам кажем нешто - не желим да било ко плаче због мене. Не желим да било коме буде жао због мене. Живео сам своје снове. Дани Алвес не иде на Светско првенство, али је и даље један срећан (псовка)...

Гледаћу Бразил исто као што сам то радио када сам био дете на фарми. Само ће мој ТВ овога пута бити озбиљно већи овога пута. Рекао сам вам раније како сам спавао на кревету од бетона. Рекао сам вам како сам се будио у пет како бих помогао оцу да распрши спреј на засеве. И онда сам ишао бициклом 10 километара до школе. Многи су ми рекли да су помислили да ми је било тешко као детету. Али не, човече, у поређењу с многима из мог града добро нам је ишло.

Мој тата је продавао поврће са наше фарме, а имао је и кафаницу са стране са којом се бавио, тако да смо једни од ретких који су имали телевизор у близини. Био је то стари ТВ из 70-их, где је мој отац правио вратоломије не бисмо ли имали канале из далека. Слика би била мрљава попут пакла, али је радио. Осим када је било облачно - тада смо били сј...

Отац ми је био попут болесног пацијента за фудбал. Био је навучен. Тако да је тај мали ТВ био њему све на свету. То га је чинило попут мајора у граду. Сећам се током Светског првенства 94´, наша кућа је била центар света. Цела земља се угасила на тренутак, и нико из града није имао где да гледа меч, па су сви дошли код нас. Мислим - баш сви су дошли. Као да се моја кућа претворила у мини садион. Замислите 50 људи окупљених око малог телевизора, како галаме, вриште и радују се.

Занимљиво је то што у Бразилу увек можеш да чујеш како деца одрастају бојећи улицу у зелену и жуту боју, зар не? Па, ми смо из Роке, то је усред ничега. Тако да нисмо имали улице да их бојимо. Морали сте да бојите краву или тако нешто. Уместо тога, доста смо се веселили. Имали смо те мале пластичне заставе Бразила свуда. Тако је изгледала кућа 94´.

Када би утакмица почела ми бисмо се поставили као да смо на терену. У Енглеској, Француској, Немачкој воле фудбал. Али они су само навијачи. Они су страствени, али они гледају. У Бразилу, ти не гледаш само. Ми смо играли, разумете?

Схватио сам разлику када сам имао 10 година. Гледао сам Кафуа и Ромарија на том малом телевизору. Када су они нападали, ми смо нападали. Када су се бранили, ми бисмо се бранили са њима. Прекрстимо прсте, под тензијом смо, знојимо се, као да играмо стварн. Људи кажу да фудбал у Бразилу доноси релегиозни доживљај. Али то је више психичко искуство. Био бих толико нервозан да не могу да седим, тако да бих отишао по празну кантицу за ђубре. Сео бих на једну и ударао бих у другу као у бубањ са рукама. Сви су певали.

Светско првенство би било као нешто са као са другог света. Све би стало. Цела земља је била као једно, сви су заједно проживљавали сваки моменат. У Бразилу сте свесни којој класи припадате, знате? Али током Светског првенства то више одједном није важно. Током месец дана сви обучемо дрес и сви смо исти. Сећам се шта сам тада себи рекао - хоћу ово што Ромарио проживљава, хоћу да будем НА ТВ-у, да носим тај светло жути дрес.

Сањао сам до 18. године. Када сам стварно носио дрес. Представљао сам своју земљу. Али, сада на овом Светском првенству, мораћу да нападам са остатком нације.

...

Не сматрам себе ветераном. Као што можете да видите, имам дух детета од 13 година. Ко зна, можда када Светско првенство 2022. године буде дошло можда се и тада будем борио за место у тиму. Моје тело ће имати 39, али ћу духом имати 17.

Испричао сам причу мојим саиграчима, а сада ћу је испричати и вама...

Када смо освојили Лигу шампиона 2015. године, много људи се питало можемо ли поново. Али међу играчима је постојала вера и када смо победили Јувентус отрчао сам до Адријана после звиждука. Полгедао сам га, погледао је он ме, и почели смо да галамимо, али, баш да вриштимо. Нисмо знали шта да радимо.

Ааааааааааааааааааа!

Гледао сам после тога све на телевизији и питао себе - шта си то радио човече. Изгледало је смешно. Али нисмо могли ништа другп. Преплавиле су нас емоције. Галамили смо - Аааааааааааа, сра...., сра.....".

Какав је осећај? Осећај као када си дете. Када не можеш да кажеш ни реч. Можеш само да вриштиш.

Ако освојимо Светско првенство у Русији, нећу вриштати. Барем једном ћу, обећавам, затворити уста. Неће бити речи које излазе из Данија Алвеса. Ништа нећу рећи. Само ћу плакати.

Извор: моззартспорт