Прича: Мусолини, Кореја, Зидан и албум са СП-а без Италије!

Митраљез је погодио Фабија Гроса. Мук на Фриц Валтеру. Пенал за Италију.

Фудбал 22.11.2017 | 23:45 Ми смо нажалост одавно навикли да изостајемо са великих такмичења, а волели их или не волели, Италијани нису. Ово је прича о томе због чега ми је Мундијал без Италије као некоме ко воли фудбал – замислив. 

Неспорно је да су “Азури” велика екипа у ком год саставу да дођу на неко првенство. Схватам да се код њих на фудбал гледа слично као код нас на кошарку – добри смо, па добри како год окренеш. 

Не завирујући превише у разлоге због којих је дошло до њиховог пада на последња три велика такмичења јер тиме, по речима Паола Канавара, треба да се позабаве “мумије у италијанском фудбалском савезу”, износим неколико сећања и лични утисак. Можда је добар, можда не. 

И једна утакмица има стотину камера са исто толико различитих углова па и 46.000 људи колико је тог 26. јуна 2006. године било у Кајзерслаутерну сигурно има различита гледишта о ономе што пише у првој реченици овог текста.

Гросо, Кантаљехо и веза са Србијом 2010.

Играле су Италија и Аустралија у осмини финала Светског првенства у Немачкој и Италијани су победили 1:0 голом Франческа Тотија у 94. минуту. Али како?

Када је Луис Медина Кантаљехо из Шпаније показао на белу тачку мој кум и ја смо седели у једном кафићу у близини гимназије у коју смо ишли. Као тинејџери од којих ниједан није одиграо тикет (потајно навијали за “Кенгуре”), нисмо се оптерећивали исходом, али смо се тада ухватили за главу.

Пошто је СЦГ у Гелзенкирхену послужила као загревање Холанђанима, врећа за ударање Аргентинцима и Обали Слоноваче за нокаут, окренули смо се другим екипама. Хтели или не, чешће смо друге гледали на првенствима него нас. Тако смо бирали да гледамо Италију, али да навијамо за Аустралију.

Можда вас не заболи резултат, али вас некако увек заболи оно што заличи на неправду. А пад Фабија Гроса преко Лукаса Нила је у том тренутку свакако личио на фудбалску неправду. Незанимљив меч без голова, крај меча, чека се последњи звиждук, Гросо улази у казнени простор, залама десно, пада преко Нила.

Чуо се звиждук, али није био последњи. Тоти је закуцао лопту у мрежу и препознатљивим палцем у устима прославио пролаз Италије до четвртфинала са Украјином.

Ова ситуација добија на тежини четири године касније када је Србија против Аустралије одлучивала о пролазу из групе. Аустралија је победила 2:1, Кејхил је у финишу меча играо руком, звиждука и пенала нема, а Србији остаје утеха да је победила Немачку са 1:0. Да је Кејхил руком играо против неке друге селекције, да ли би било пенала?



Шта?! Црвени Зидану!

Матераци је против Аустралије добио црвени картон и “Азури” су играли са играчем мање. Судбина или нешто друго, тек исти тај Матераци је донео Италији титулу светског првака у финалу, а Зинедину Зидану неславан опроштај од дреса Француске. Њих двојице нема у кадру, настаје комешање, а судија Елисондо трчи са црвеним картоном. Шта, коме – ЗИДАН? Немогуће! Зашта бре човече?! А, ок... 

На страну шта је Матераци рекао Зизуу у том тренутку, то није био начин такве фудбалске величине да одреагује на провокацију и остави свој тим умањених шанси да освоји трофеј. Пенали јесу лутрија, али није исто када наспрам себе или поред себе имате Зидана. 

Италија је првак света четврти пут, али је тада и последњи пут прошла групу на Мундијалу. 

Занимљиво је приметити да се баш те 2006. године десио и чувени скандал италијанског клупског фудбала, Калчополи. Пад Јувентуса, успон Интера и лутање Милана (изузев наравно 2007. и освете Ливерпулу у ЛШ) уследили су у годинама после тога и некако пратили пад италијанске репрезентације.



Јужна Кореја. Чудо или скандал, Италијани су ту

Мундијал у Јапану и Јужној Кореји 2002. године. Сви се са њега сећају победе Бразила над Немцима 2:0, Роналдињовог гола Енглезима и чудесног Роналда, Турака надомак финала, испадања Француза (шампиона из 1998.) у групи, Парагвајца Чилавера који би шутнуо слободњак као да је Жунињо, а онда морао да трчи на свој гол као Болт… 

У једном броју “Политикиног забавника” је пре СП написан текст посвећен Мундијалу и део се односио на оно што је названо “глумачки дресови”. Суштина је била да се дресови праве еластичнији да би контакти били наглашенији. Једни од првих који су имплементирали ту “тактику” били су Италијани. 

Било је речи да ће такви дресови помоћи да се боље виде прљаве игре и фаулови, што би помогло судијама у доношењу одлука. Међутим, када се злоупотреби, то се може искористити за фолирање, изнуђивање фаулова и слично. 

Уз нове дресове било је још неколико новина. Мундијал 2002. је био први на азијском континенту и до данас једини организован у две државе, али и последњи на коме је важило правило златног гола. Касније се испоставило да неће бити ни последњи овенчан велом котроверзе чији су део “Азури”.

Италијани су до сада можда и прежалили ово такмичење, али им “фудбалски понос” као национална црта годинама није давао мира због пораза од Јужне Кореје у осмини финала пре 15 година.

Италију је тада у другом продужетку шокирао Јанг Хван Ан голом за 2:1. Италија је повела после корнера, главом је у 18. минуту тукао Бобо Вијери. Корејци су изједначили три минута пре краја када је неспретну реакцију одбране искористио Сеол Ки Хјон да би печат залепио Хванг Ан. Оно што се дешавало између 1. и 120. минута је за расправу, само су тада “Азури” били они који се жале.

Објашњења да је тако морало да буде због азијског лобија у ФИФА, да су Корејцима дозвољавани брутални стартови који нису санкционисани можда стоје можда не, али су и тада Италијани били део контроверзе. Епилог је касније био да је Хван Ан отеран из Перуђе, а да је судија Бајрон Морено суспендован у свом Еквадору због неких спорних утакмица из тамошњег првенства.



Мусолинијев Мундијал

Генерације стасале осамдесетих и деведесетих памте Роберта Бађа из 1994. године који је промашио пенал свих пенала, те имена попут Дел Пјера, Тотија, Вијерија, Несте, Малдинија, Пирла, Дел Векија, Инзагија и још прегршт мајстора који су нам улепшавали сваки викенд претходних тридесетак година. 

Фудбалски алманаси памте и даљу историју. Мундијали су током година расли, али су повремено били и предмет злоупотреба. Једна од таквих је било најстрашније мешање спорта и политике – Мусолинијев Мундијал из 1934. године. 

Фашистички вођа Бенито Мусолини је пре осамдесетак година схватио да је фудбал спорт за масе и да се одлично може употребити за бујање национализма и као везиво за друштво. Други светски шампионат је после Уругваја (1930) организован у Италији (1934) и Италијани су га освојили.



"Можда сам примио 4 гола, али сам спасао њихове животе"

Мусолинију су тих дана најбољи “другари” биле судије јер је са њима био на ручковима, а Италија је побеђивала САД, Шпанију, “Вундертим” Аустрије и Чехословачку у финалу (2:1). 

Полуфинале с Аустријанцима је одлучио један гол и један Швеђанин, арбитар Иван Еклинд. Ђузепе Меаца је у трку ударио у голмана Аустрије Плацера на гол линији и направио фаул. Еклинд то није свирао, а Енрике Ђујата је одмах потом угурао лопту у мрежу. 

Аустријанцима је пресечен и један центаршут ка десном крилу тако што је судија наводно грешком додао лопту италијанском играчу. Еклинд је касније позван да гледа финале из фашистичке ВИП ложе. 

Наредно првенство такође освајају “Азури”. Француска 1938. година, “Винцере о морире”, “Победите или умрите” то су према појединим сведочењима речи које је Мусолини телеграмом послао својим играчима. 

Питање фудбала било је питање живота или смрти за момке који су на терен против Француске истрчали у црним дресовима (бојама фашистичке партије). 

Остале упамћене речи мађарског голмана Антала Саба који је после пораза Мађарске 4:2 рекао “Можда сам примио четири гола, али сам бар спасао њихове животе”.

Кјелини и карма

На СП 2014. играла је дрчна и храбра Костарика. Како је Србија још једном изостала, Костарика је била навијачки избор, а Џоел Кембел је на десном крилу играо фантастично. Жреб је Костариканце послао на Италију у групи, а Кембела на Кјелинија. Један старт је био довољан за рекацију са снимка испод и изостанак судијске реакције.

Правда је задовољена тиме што је Костарика лепим голом Руиса главом.



Има ту још случајева симулирања, контроверзних стартова и других ситуација чији су актери били "Азури" због чега их у шали на овим просторима често и не зовемо Италијанима или “Азурима” него… ма знате већ. 

Свима у Србији је макар као асоцијација у врло свежем памћењу Ђенова, али су то биле квалификације за Европско првенство и део неке друге приче. Овде је реч о паду једне велике фудбалске нације чији играчи више користе три прста у препознатљивој гестикулацији код судија, него своје фудбалско умеће да дају гол, рецимо Шведској.

Ко је звезда кад нема више Буфона?

Пре недавног пораза од Шведске Италија је последњи пут пропустила Мундијал управо у Шведској 1958. године. Тада је у директном окршају за одлазак на Мундијал изгубила од Северне Ирске 2:1 и разочарала нацију на “чизми”. Шездесет година касније неће их бити у Русији.

После два испадања у групној фази 2010. и 2014. године, некако у теорији делује као логичан след догађаја оно што се тренутно дешава.

Највећа звезда овог тима је без дилеме био Ђанлуиђи Буфон. Када се још и његово име изостави са списка у наредном периоду остаје да се упореде имена Инсињеа, Флоренција, Вератија, Кјелинија, Имобилеа, Ел Шаравија и Кандреве са онима који су играли за италијански дрес до пре десетак година. Део њих набројан је изнад.

Кажу да када не платиш на мосту плаћаш на ћуприји. Италијани до Светског првенства више не могу ни мостом, ни ћупријом ни скелом. Цех који плаћају за све што се дешавало претходних година је неодлазак у Русију. "Провлачили" су се много пута, овога пута није прошло.

Дебакл или нови почетак? Можда отказ Ђанпјеру Вентури и позив Марију Балотелију. Све су то нека краткорочна решења за шок у коме се Апенини налазе. Оно што им предстоји је "ресетовање" система који их је учинио великима.

Нама предстоји Мундијал. Италија на њему неће играти, Србија хоће. Кад се присетим свих ситуација у којима су знали поштено да ме изнервирају "нефудбалским умећем", сасвим сам ОК с тим да један албум на Теразијама попуним и без Италије у њему.



Извор: Б92