Интервју - Живко Гоцић и највриједнија фиока свјетског ватерпола!

Жена ми је обећала витрину за пехаре кад одем у пензију! Човек који зна само за успехе. . . !

Остали спортови 31.05.2017 | 23:45 Живко Гоцић обрнуо је "игрицу". Освајањем Лиге шампиона са мађарским Солноком у пребогату колекцију трофеја и медаља додао је и најважнији пехар европског клупског ватерпола, ваљда једини који му је недостајао када су у питању она иола важна такмичења у овом спорту. Укупно 21 златна медаља са репрезентацијом, овај са Солноком био му је 15. у клупској каријери. Сребра и бронзи ионако није било много. И што је најважније, Гоцић не планира да стане бар још две године.

"Не знам где да држим трофеје и медаље. Имам неку кутију у фијоци, мислим да је ту неких пет, шест килограма злата. Немам још витрину и не планирам да је правим док не окачим капицу о клин... У ствари, супруга ми је обећала да ће је тада направити. Није хтела до сада, каже, да ме не малерише", рекао је Гоцић на почетку разговора за МОЗЗАРТ Спорт.

А када је већ код супруге, прослављени српски ватерполиста открио је и детаљ како је успео да је изненади и то баш у суботу увече мало након што је подигао пехар ЛШ.

"Тог дана, 27. маја, била нам је пета годишњица брака. Она је то заборавила од свог тог адреналина и узбуђења због финала, али сам ја размишљао о томе. Одмах после утакмице, у свој оној гужви и слављу сам јој честитао и успео да је изненадим."

Солнок је у суботу у финалу Фајнал сикса Лиге шампиона у Будимпешти пред 10.000 гледалаца сломио прошлогодишњег континенталног владара, Југ из Дубровника (10:5).

"Историјска победа за Солнок, велика је ствар први пут постати шампион Европе. Ово је огроман успех не само за клуб и град, већ комплетан мађарски ватерполо јер први пут од 2004. године имају освајача Лиге шампиона. Драго ми је и што смо нас тројица српских ватерполиста део те приче. Одиграли смо целу сезону без пораза у Лиги шампиона. Било је много тешких утакмица , сваки пут смо били прави када је требало. На тешким гостовањима, попут оног у Бреши или против Олимпијакоса. У више наврата смо достизали форму у најважнијим тренуцима."

Управо су српски ватерполисти, а поред Гоцића у Солноку су ту Андрија Прлаиновић и МиланАлексић, кичма новог шампиона Европе. Што, ако ћемо поштено,али и потпуно нескромно, није ни чудо.

"А шта рећи о Прлету (хаха)... Сви знају да је он шампион који се ретко рађа, има харизму, знања, а сада већ и позамашно искуство. А Мића Алексић? Он је момак о којем се не прича много, а увек је ту. Одиграо је феноменално овај Фајнак сикс. И у финалу нас је вратио са два гола на почетку утакмице, а био је и изузетно пожртвован у одбрани. А имали смо и најбољег голмана ЛШ ове сезоне, Виктора Нађа."

Додатну тежину за Гоцића овај успех има због чињенице да му је до сада измицао трофеј Лиге шампиона.

"С обзиром на то шта сам све освојио до сада, поготово са репрезентацијом, био сам веома срећан у суботу. И оно што ми је важно, у Солноку се осећам као код куће. У Партизану сам провео шест година, овде до сада шест, а бићу бар још две колико имам уговор са клубом. Овде сам се саживео са свима. И драго ми је и због осталих саиграча, Габора Киша, Денеша Варге, они су играли у великим клубовима, а нису имали ЛШ."

Има и симболике у причи Гоцића и Солнока, јер је он 2011. године стигао у овај мађарски клуб који је тада био тек на почетку овог "пута од 1.000 миља", а од тада до данас и екипа и цела лига су израсли у најбоље на Старом континенту. Гоцић нам је објаснио како су се ствари развијале.

"Кад сам дошао, није била лига толико развијена. Односно, били су тек на почетку када је у питању отварање према странцима. Први је овде дошао Бранислав Митровић још 2010, ја сам дошао годину касније. Заиста се много улаже у ватерполо. Држава после сваких Олимпијских игара одреди који су спортови од највеће важности, односно који могу на следећим Играма да донесу медаље. Ватерполо је у Мађарској увек међу првих пет спортова. На крају крајева, почело је да им се исплаћује. Па и рукометашице Ђера су освојиле ЛШ, имају златне кајакаше, пливаче... Добри су им резултати, а мени је драго што сам део свега тога."

Оно што је Премијер лига у фудбалу, или НБА у кошарци, у овом тренутку је, без дилеме, мађарски шампионат у ватерполу. А сада има и 30-ак српских играча у разним мађарским клубовима.

"За последњих шест година изградили су чак пет базена. То је одмах створило пет нових ватерполо клубова, али не само то. Ти клубови су одмах у своје школе привукли и много клинаца, дечака и девојчица, а ту су и навијачи... Мађари су схватили да морају да уложе да би им се вратило. Наравно, сви смо овде професионалнци, живимо од тога. Колико се нама, играчима, финансијски исплати, толико се исплати клубовима да дођу до резултата."

А у Солноку су највише профитирали од таквог приступа, али су очигледно и најбоље радили и имали озбиљан пројекат спреман на дугогодишње стазе.

"Наш главни финансијер је и председник клуба, Жолт Њергеш. Он је успео на један свој начин да изгради овај клуб. Спортски директор нам је Иштван Ковач, најтрофејнији тренер у историји мађарског првенства. Он се пита око довођења играча. Наравно, ту је и тренер Шандор Чех који је млад, али је свима у Европи показао да је кадар. Он је први још у новембру прошле године почео да нам прича како би ове сезоне могли да освојимо Лигу шампиона."

Ситуација у клупском ватерполу у Србији, земљи олимпијских, светских и европских првака, дијаметрално је супротна. Гоцић је забринут због тога и упозорава да ће пад бити веома болан, уколико се коначно не предузму одређени кораци.

''Нисам срећан због тога. Много пута смо причали, позивали све који могу да помогну. Репрезентација Србије јесте доминантна, али ако се нешто не промени... Тешко да можемо да се надамо нечему. То је све повезано, једно вуче друго. Ако хоћемо да наставимо низ, морамо да се променимо. Већ каснимо у односу на друге. Сигурно ће доћи до пада, а онда не знам какве би све то последице могло да произведе. Надам се да они који воде спорт ипак имају слуха."

Спортиста углавном се сви сете у паузи између две клупске сезоне, када се неког великог такмичења донесу медаљу или трофеј. Када се рефлектори угасе, сурова реалност поново долази до изражаја.

"Супер је да се окупи 100.000 људи испред скупштине на дочеку, спортисти су то и заслужили сјајним резултатима. Али, они су да би то постигли, уложили све. Да ли такви дочеци треба да се претворе у дан за сликање и скупљање поена у јавности? Или стварно хоћемо да будемо спортска нација? Мађарска је добар пример. Улагање увек донесе резултат, пре или касније. Није то ништа апстрактно, у спорту се подвуче црта на крају и погледају резултати."

Иако је већ у годинама, а у августу их пуни 35, када може да размишља о пензије, Гоцићни не помишља на тако нешто. Али, се припрема у перспективи за оно што долази после.

"Већ сам рекао да ћу наставити да се бавим ватерполом и по завршетку играчке каријере. Овог лета ћу бити у стручном штабу Владе Вујасиновића у младој репрезентацији. Полако се припремам за оно што ме чека кад не будем више играо."

Иако се од националног тима опростио у августу прошле године после Олимпијских игара,Гоцић признаје да ни данас још није у потпуности свестан те чињенице.

"Још немам осећај да сам напустио репрезентацију, али то је зато што од Рија није било ниједно велико такмичење. Видећу кад прође лето како ћу се осећати.
Али то време у националном тиму је можда и најлепши период у животу. Ипак, све што је лепо има крај. Успео сам нешто што спортистима ретко полази за руком, а на крају сам крунисао каријеру и фамозним олимпијским златом. Немам за чим да жалим."

А Србија ће имати за чиме да жали ако се не покрене из учмалости и не уради нешто како би ватерполо остао то што јесте и како би Гоцић и други асови добили истинске наследнике. Јер у супротном, сви они дочеци после силних злата и титула постаће само успомене и приче из давнина о земљи која је некад имала шампионе.

Извор: моззартспорт