Пола милиона за слику Милошевића

Некадашњи управник Окружног затвора, Драгиша Блануша (72) недавно је ослобођен кривице за злоупотребу службеног положаја и отмицу бившег предсједника СРЈ Слободана Милошевића.

Регион 10.04.2017 | 19:42 Блануша је преживио својих 16 година самоће те му ни то што на крају није осуђен није битно.

Најважнији дан у његовој краткој управничкој каријери постаће 31. март 2001. године, дан хапшења Слободана Милошевића.

“Тог дана био ми је рођендан. Неко од мојх сарадника је ушао у канцеларију. ‘Хапсе га, кренули су’, рекао је. Сишао сам до капије у тренутку када су џиповима упали у двориште затвора. Излази Слоба, прича на мобилни. Руке му нису везане. Чуо сам само како каже: ‘Хало. Миро?’, прича Блануша.

Како каже, поред Милошевића су били адвокат Тома Фила, тужилац Раде Терзић, истражни судија Горан Чавлина, Чеда, Легија…

“Прилази ми Чеда и пита: ‘Па, гдје си мислио да га смјестиш?’ То је, вјероватно, била једина ствар о којој нисам размишљао до тада. Немам појма, у прву празну ћелију, рекао сам.

“Еј, гледај да је нека добра, ипак је он предсједник”, одговорио је Чеда.

Окренуо сам се ка најближем сараднику и питао Лаловића ‘хоћемо ли да отворимо Хајат’? Одлучио сам се за луксузнији дио затвора, прича Блануша.

Процедура захтјева да прође претрес, одузимају му се каиш, пертле…

“Ујутру сам ушао у ћелију. На столу поред кревета уобичајени доручак: два кувана јајета, хљеб, мармелада, чај – нетакнути. На горњем кревету кофер, на чивилуку плави мантил, сапун, у крвету лежи Милошевић: покривен је до носа избледелим ћебетом, само му коса вири. Надреална ситуација.

Гледам га док спава и мислим се: ‘Да ли сам стварно овдје? Да ли овај човјек стварно овдје лежи, овај бог који хода земљом? И онда сам промрмљао: Е, мој човече, шта те снађе…” Упознали смо се сутрадан сјећа се Блануша.

Разговарали сатима

Милошевић и Блануша провели су сате и сате у разговорима.

“До краја ме је звао управниче. Хтио је да држи дистанцу према мени. Нити је извољевао, нити шта тражио. Шетао је сам: доносили су му храну из ресторана ван затвора: сваки дан му је неко долазио у посјету. Један од сусрета био је посебно упечатљив. Таман је завршио дуг разговор са тужиоцем и истражним судијом, кад смо се сударили на ходнику.

“Управниче”, рекао ми је, “можемо ли нешто да попијемо?” Умјесто да му кажем да је то забрањено, питао сам га: “А шта волите да попијете? Бурбон??” Одговорио ми је: “Ма, пијем све.” Купио сам бурбон, понио и запитао се: шта ми ово треба у животу?, описује Блануша.

Нудили су ми пола милиона

Блануша има и необичан закључак “а то је да су сви актери изручења заборавили и да су му заправо једини помогли Слобини људи”.

– Морам да кажем и ово. На једном пријему који је организовао Ђинђић, један инострани новинар нудио ми је 500.000 евра за фотографију Милошевића из затвора. Одбио сам: нисам хтио да крадем од мртвог човјека.

А, ја ту фотографију имам. Не држим је код себе, наравно. Ко је сликао? Не могу да кажем. Шта ћу с њом да урадим? Видјећемо… – закључује Блануша.

(Курир.рс)