Зашто све остављамо за сутра

Већина Срба не воли да "планира живот" као други народи, већ стихијски одлучује и реагује, а обавезе пролонгира

Занимљивости 04.04.2017 | 09:01 ПРОСЕЧАН Американац о обезбеђивању старости почиње да размишља већ у тридесетим, у свесци има распоред пословних и друштвених активности за наредна три месеца, а летњи одмор је одавно испланирао.

За то време, просечном Србину су пензија и животно осигурање мисаоне именице, роковник му је (полу)празан ако га има, а о летовању ће размишљати кад отопли. Јер, до тада, ко жив ко мртав. Специјализовали смо се за живот од данас до сутра. Али, то није појава од јуче.

На овај феномен свакако утиче недостатак новца, неизвесност, атмосфера несигурности, јер када се радно место може изгубити очас посла, тешко ће се неко усудити да планира било шта. Одлаже се склапање брака, куповина стана на кредит и све ствари које захтевају бар минималну дозу извесности и предвидивости. И тако, мало-помало, прође живот.

Да није реч само о новцу и недостатку перспективе, већ да има нешто и у менталитету, запазио је и Арчибалд Рајс, који се још пре 100 година чудио како је обилазећи Србију видео савршено обрадиве површине покривене шипражјем и травом. Приметио је да Срби често обавезе одлажу за сутра и прекосутра оно што би могли да ураде данас. Проблем је, закључио је, што се то често никада и не уради.

Због неразмишљања о будућности, живот од данас до сутра подсећа на оно што је императив последњих година, а то је филозофија садашњег тренутка. Њени "купци" махом долазе из западних, уређених земаља који су у свим тим плановима, изгубили способност да живе данас. И сада уче да о будућности не размишљају. Ми смо ту лекцију савладали из нешто другачијих мотива. О будућности не размишљамо јер је се плашимо. Психотерапеут др Зоран Миливојевић подсећа на мноштво књига и терапијских поступака којима се људи уче да живе "овде и сада", то јест да не размишљају о будућности јер им у сталној припреми за нешто што ће доћи, пролази живот.

- Наравно, то важи за људе који планирањем покушавају да контролишу свој живот. Они не могу да живе од данас до сутра и зато су веома напети. Код нас је често обрнуто јер људи у великом броју преживљавају, тако да их занима непосредна будућност, како ће бити сутра, следеће недеље или месеца. То није само наш "специјалитет", али постоји правилност која каже да што је друштво развијеније и богатије, људи више планирају свој живот. И обрнуто, што је сиромашније, мање се "оптерећују" будућношћу - примећује саговорник "Живота плус".


ОВДЕ СЕ ТАКО ЖИВИ ВЕКОВИМА

ДА је "живот од данас до сутра" укорењен у нашој средини потврђују искуства са форума.

- Имам 26 година, откад знам за себе, живим од данас до сутра, тако сам научио и не знам другачије, што је жалосно.

- Од данас до сутра је дуго. Ја живим од јутра до послеподнева, па како ми Бог да.

- У Србији се тако живи већ вековима. Другачије не би ни знали.

- Кад будемо одговорнији према себи, држави и породици, ствари ће се променити.
Тај мањак "оптерећивања" кошта. И појединца и државу, упозорио је Рајс. И град и село. Приметио је Рајс да српски сељак користи "традицију" као изговор што не примењује савремене и рационалне поступке у пољопривреди. А истина је да би га они, бар док се не би на њих привикао, терали да више ради. У књизи "Чујте Срби", недостатак радне енергије и неразмишљање о будућности Рајс објашњава прошлошћу, односно чињеницом да је под турском влашћу и најжешћи рад мало користио. Богатио се само угњетач, па смо навикли да радимо само онолико колико је неопходно.

Други разлог лежи у веома плодној земљи, па уз мало рада имамо све што је потребно за живот. Данас одавно више није тако, али навике су остале. По Миливојевићу, главни узрок живота од данас до сутра је недостатак перспективе. Јер, како каже, када људи размишљају о будућности, углавном врте негативне сценарије, постају забринути, почињу да стрепе.

- У емотивном смислу свако размишљање о будућности постаје нека врста казне јер се појављују непријатна осећања. Проблем је када људи размишљање о позитивној будућности виде као маштање и фантазирање јер сматрају да је изван оквира реалности. И зато би неко постављање будућих циљева за које знају да их не могу остварити јер немају услове за то, значило да су неуспешни. А када мисле да не постоје услови за успех, једноставно не размишљају о будућности и тако се боље осећају - каже Миливојевић.


Смешно из перспективе просечног Србина изгледају питања на разговорима за посао "Где видите себе у наредних пет година"? Још смешнији су савети пословних тренера о узимању свог живота у своје руке, постављању дугорочних планова, размишљању о циљевима. Миливојевић наглашава да је за неке људе боље да живе од данас до сутра јер имају такве животне услове. Други, који би хтели нешто да промене, треба да погледају у себе, схвате снаге, способности, предности, а да затим дефинишу циљеве.

- Такви циљеви су обично удаљени у времену и зато је потребно одредити подциљеве. Шта прво, шта после тога. И онда кад се остваре неки од подциљева, треба да се награде, похвале, доживе успешност. И то осећање да се нешто може, да вреди, да се труд исплатио, даје мотив да се иде даље - каже Миливојевић.

Проблем настаје кад не остваримо циљ. Кад видимо да се труд није исплатио. Кад изгубимо веру у себе, па се вратимо на почетак. На филозофију од данас до сутра. Јер, свакако мање боли. Али, у одлагању планова за сутра које често никад не дође, прође живот. Иако би неки такав живот описали као промашен, Миливојевић не би. Према његовим речима, када кажемо да смо нешто промашили, значи да смо га гађали. Другим речима, да нисмо успели да остваримо неки циљ.

- Људи не би требало да условљавају осећање личне вредности остварењем циљева, нити да налазе смисао живота у њима. Свако има право да живи како жели, па неко може да буде амбициозан, успешан, а опет несрећан. Зато је добро живети тако да се буде задовољан са оним што је могуће и што је досежно. То се дешава када људи себи поставе циљеве које могу да остваре, када у томе уживају и живе у складу са властитим вредностима. А, то је могуће и када се живи од данас до сутра - закључује Миливојевић.

АПАТИЈА ЈЕР "НЕМА СВРХЕ"

ОПШТА атмосфера недостатка перспективе нас умртвљује, па почињемо да одлажемо чак и ствари које зависе од нас и које бисмо могли да урадимо данас - да средимо двориште, почнемо да учимо страни језик, вежбамо, започнемо дијету...

Сваку жељу за акцијом ућутка глас који каже: "Нема сврхе да то радиш"! Миливојевић подсећа да је за добро осећање и животну енергију потребно да имамо позитивну визију будућности.

- Када су жеље и важни животни циљеви оствариви, онда имамо енергију која нас покреће. У психологији, животна енергија се назива либидо, а то је латинска реч за жеље. Али, због жеља можемо да се осећамо осујећено, фрустрирано, што је веома непријатно. И зато многи људи одустају од својих жеља јер сматрају да их не могу остварити, тако да постају скромни односно они који не желе или желе мало. И, зато се оријентишу на преживљавање и животарење уместо да се боре за квалитетнији живот - истиче Миливојевић.

Новости
фото:интернет