Анализа: Како се заиста постаје шампион?!

Питање је компексно, и не постоји универзалан одговор, али...

Остали спортови 26.08.2016 | 23:15 Колико траје пут до балкона, на којем су синоћ дочекани наши олимпијци, до оног тренутка када стојиш на победничком постољу и грицкаш медаљу док стотине фоторепортера са свих страна света покушавају да што веродостојније овековече тај тренутак?

Мало је људи који размишљају о овоме, јавност тематици врхунског спорта приступа на другачији, претежно погрешан начин, а ретки су они који се упуштају у дубљу потрагу за правим одговорима. Један од новинара који се труде да о спорту извештавају дајући приоритет искључиво ономе што се догађа на терену, без обзира на то да ли су камере упаљене ил угашене, јесте колега Саша Озмо са Б92. По завршетку Олимпијских игара у Рију он је кроз разговор са Миливојем Каралејићем, редовним професором ДИФ-а, и освојачима олимпијских медаља Андријом Герићем и Александром Шапићем, покушао да докучи колико је горепоменути пут дугачак и мукотрпан, у тексту објављеном на сајтуСпортифицо.рс.

Овај текст вам најискреније препоручујемо, а овде преносимо неке од изјава које су нама биле најзанимљивије, али које су актуелне, с обзиром на недавни завшетак такмичења у Рију...

„Олимпијске игре су посебне јер је гро такмичара навикао да има неке своје идеалне услове, мир и ритам. У олимпијском селу то тешко можеш да постигнеш јер су сви на гомили, непрестано је хаос. Услови живота тамо… У Атланти 1996. смо били у студентском дому, соба таква да не можеш да се окренеш. Превоз и организација врло су компликовани, захтева много прилагођавања и то је у ствари највећи изазов – одржати сопствени ритам упркос буци и фрци. Када неко освоји медаљу, он у ресторану слави, виче се, а теби пресудни меч за сат времена, тако да није лако“, каже Герић за Спортифицо, а Шапићев одговор врло је сличан:

„Када су европска и светска првенства, онда је све подређено томе – раније се иде, бира се посебан хотел, зна се тачно кад су доручак и ручак, екипа се изолује и може потпуно да се фокусира на само такмичење. На ОИ смештај није на нивоу уобичајеном за велике турнире – онда добијате распоред, да ли је борилиште близу или далеко? Исхрана је другачија, еуфорија свуда около влада, свугде су спортисти, стално је гужва, 10.000 једе на једном месту. Речју, околности су такве да на њих не можете да припремите екипу јер свако на њих различито реагује.“

Шапић додаје да је са 18 година, на својим првим Играма, „само ишао и гледао около“, а да је на другима већ био фокусиранији. Герић истиче да су и тренери користили различите методе како би одржали концентрацију на потребном нивоу.

„Инсистирали су да се неки ритуали одрже – нпр, заједнички одлазак на ручак да се одржи тимски дух упркос ’лудилу’ око нас. Даље, то да се сви у екипи облаче исто – као играча ме нервирало, али после сам разумео зашто је било потребно.“

Све то - када се стигне на Игре, и када је акценат на психолошкој припреми. А у периоду пре Игара ради се на физичкој припреми, техници и тактици, док психологија дође као „шалг на торту“. И само ако су сва та четири сегмента на врхунском нивоу и у међусобном балансу, можеш да постанеш шампион.

„Када смо се спремали за Истанбул и Индијанаполис, били смо у рударском месту Ротенбург у Немачкој. Поента је да смо изоловани, али да су изванредни услови за рад – корисно је да су играчи упућени једни на друге (причају, друже се, играју карте), али и да је шаблон прецизно дефинисан – зна се кад је устајање, кад је тренинг, кад је ручак, кад је одмор итд“, каже професор Каралејић за Спотифицо и додаје:

„У тој фази припрема мора много посла да се уради и играчи морају да буду под јаком контролом.  Ако базични део радимо у Београду, питање је где су играчи између тренинга – неко је одговоран, па се одмара, али много је изазова. Треба да будемо смештени тамо где нема изазова.“

Оно у чему сви ми, јавност, новинари, навијачи... учествујемо јесте стварање притиска. У питању је посебна тема - наравно да треба оптимистично најављивати учешће спортиста на свим такмичењима, мотивисати их да постигну што боље резултате, али где је граница? Где је она линија која, кад је пређете, претеже тас на ваги на другу страну и одмаже спортистима?

„У психологији постоји нешто што се зове Јеркс-Дотсов закон: ’Што си више под притиском, то квалитет перформанса опада’. Најтежи облик манифестације притиска јесте да спортиста потпуно заблокира – имао сам неколико клијената којима се то десило, пет секунди су стајали и нису знали шта да раде, као да се никада нису бавили тим спортом, а десет година тренирају“, наглашава Герић.

И највећи спортисти свих времена осећали су притисак – Џон Мекинро једном приликом рекао је да се ’стегне’ по хиљаду пута у току меча, али да то није битно, већ је битно каква ће бити реакција на то. Баш тако – тајна је у томе да се нервоза каналише у правом смеру.

„Никад ми се није десило да се потпуно одузмем, али стегнутост је увек присутна, никада нисам почео ниједан важан меч опуштен – кад чујем да кажу: ’Ушао сам да се играм и да уживам у игри’… Ја то нисам могао, увек сам са те стране био стегнут, али то није страх, него трема која ме је терала да будем максимално концентрисан“, каже Шапић, а Герић објашњава своје методе борбе са притиском:

„Лично сам покушавао да не мислим о томе који је турнир у питању – не, преда мном је једна утакмица коју треба квалитетно да одиграм. Преусмериш фокус на оно што ти технички и тактички треба да урадиш, посматраш утакмице пер се, издвојену из такмичења“, истиче освајач две олимпијске медаље и додаје:

„Такође, треба да прекинеш да читаш вести – ако прочиташ нешто о себи, а на интеренту свако има право да ти каже шта мисли, онда нешто негативно може да има погубан утицај“, истиче Герић у тексту на сајту Спортифицо.

Извор: моззартспорт