Видео сјећања: Партизан - Рома

Иза свега су остали велика сумња, књига која је годинама забрањивана, гомила оптужби и прљавог веша, горак укус у устима навијача црно-белих... Али ниједан доказ да је то била намештаљка, иако велика већина сведока двомеча Купа УЕФА јесени 1988. нема ни најмању дилему да је све било режирано.

Фудбал 01.11.2014 | 00:00

„Досије“ о контроверзном мечу у Риму садржи многа имена: Жарко Зечевић, Иван Ћурковић, Слободан Милосављевић, Дино Виола, али и Бранко Булатовић, Сеп Блатер, Ленарт Јохансон, Радован Баџа Стојичић...

Почело је као најлепша бајка, мелем за душу навијачке армије црно-белих, а завршило се као ужасни кошмар и највећа срамота у Партизановој историји. Већа и од Фљамуртарија. Јесен 1988, друго коло УЕФА купа: Партизан – Рома. Прво је била величанствена октобарска ноћ у Београду и једна од оних блиставих победа Парног ваљка – додуше гарнирана не баш малим инцидентима на трибинама – а онда, након само две недеље, „оно“ у Риму, чији епилог не пада у заборав ни после више од 25 година. Генеза „оног“ текла је овако: чудно – сумњиво – истрага – НАМЕШТЕНО! Али никада званично доказано...

Партизан је у Хумској разбио Рому, славио са 4:2, па је на „чизму“ отишао као фаворит. Пораз од тада истрошене, али и даље снажне Вучице (0:2), који је значио и елиминацију, вероватно никога не би зачудио да се све није одиграло како се одиграло...
“Без разлога... Без икакве потребе саплетен је Руди Фелер! То Владимир Вермезовић никако није смео да уради!“, коментар Звонка Михајловског након прекршаја дефанзивца црно-белих над немачким асом заправо је био први наговештај да ће се о свим тим чудним околностима из Рима причати још много, много година.

Због тога је у други план пао и тај велики Партизанов тријумф у Београду. Препун стадион ЈНА, спектакл у режији Гробара, прелеп амбијент на трибинама, громогласна песма, свеће, балони, бакљада... А на терену растављање славног ривала на ситне делиће. Ушке Вучићевић је дириговао, центрирао, паковао, погађали Ђукић, Милојевић и Вермезовић. У заборав је због римског сценарија пало и чувено иживљавање Владислава Ђукића над несрећним Манфредонијом који ће у реваншу чак добити и црвени картон.

Два детаља с те прве утакмице много су важна за све оно што ће уследити. На источној трибини у једном тренутку меча избио је пожар (запаљен сунђер за скок увис), да би потом капитен италијанског тима Ђузепе Ђанини био погођен кованицом с трибина. То је, заправо, у овом случају био повод за „мутне радње челника црно-белих“, како је у својој забрањеној књизи „Највеће мућке челника ФК Партизан у протеклој деценији“ написао Слободан Милосављевић, један од људи из тадашње управе. Некадашњи рукометаш изнео је том приликом низ оптужби на рачун Жарка Зечевића и Ивана Ћурковића.

Наиме, Партизан је због поменутих дешавања на трибинама драконски кажњен, и новчано (близу 200.000 швајцарских франака), али и „закључавањем стадиона“. Како клуб није био у могућности да плати казну, Рома је, наводно, прискочила „у помоћ“. Тако је све почело...

По причи Слободана Милосављевића, Партизанови и Ромини челници одржали су неколико састанака у Цириху на којима је договорено намештање реванш-утакмице. Споразум је био једноставан: Рома иде даље, а црно-бели добијају позамашну суму новца за „претрпљену моралну штету“. Дину Виоли, тадашњем првом човеку римског клуба, било је потребно да Вучица догура што даље у Европи како би сачувао фотељу. Милосављевић не наводи о којој се суми тачно ради, али у књизи пише како је заправо био курир приликом исплате „друге рате“ од 1.500.000 марака.
"Био сам на извлачењу парова следеће године у Женеви. Са мном и председник Ћурковић. После жреба ми је рекао да ће доћи неки људи из једне италијанске агенције, отишао у своју канцеларију и поручио да му јавим шта сам урадио. Стварно је дошао човек, питао ме, видео да сам из Партизана и рекао да треба да завршимо неке ствари, неке послове. И ту се појављује та фамозна сума. Мени су се ноге одсекле. Донео је новац у пилотској торби, милион и по марака!", поновио је исту причу Милосављевић и у „Полиграфу“ код Југослава Ћосића.
"Када је он мени нагласио да је то друга рата, ја сам га питао: „Колико тога још има?“ А он ће мени: „То није ни моје ни твоје да знамо.“

Милосављевић је даље објаснио да је од Жарка Зечевића добио наређење да 500.000 марака однесе Ћурковићу у његов апартман у хотелу Интерконтинентал у Женеви, а да остатак новца треба да донесе у Београд. Телефонска конверзација с генералним секретаром била је веома занимљива:
"Чекај бре, Зеко. То је велика пара. Прво ће нам узети новац. Друго, мене ће ухапсити. Носим милион марака, ја то морам да пријавим".

По Милосављевићевој причи, Зечевићева упутства била су следећа:
"Погледај ко је највиши цариник тамо, иди код њега и кажи да имаш дупло пиће, једно носиш за мене".

То је био неки бивши кошаркаш. Дошао сам код њега, питао ме је да ли имам нешто, одакле долазим... Рекао сам му да имам две флаше вискија, једну за себе, а другу за мог генералног секретара. Када је питао за ког секретара, именовао сам Жарка Зечевића. Онда је он рекао: „Прођите.“ И тако сам прошао царину.

Милосављевић је приликом предаје новца тражио од Зечевића да потпише признаницу, што је овај и учинио. Касније се та признаница нашла у доказном материјалу, али је први човек Партизана инсистирао на томе да је у питању фалсификат. Чак и када је на једном институту у Швајцарској доказана веродостојност.

Књигу „Све мућке челника ФК Партизан“ Слободан Милосављевић је издао 1995, седам година након свих тих догађаја. Оно што је написао и поткрепио доказима произвело је прави мали хаос, не само у југословенском фудбалу, већ у врху УЕФА и ФИФА. Прво што је урадио након тога било је да оде код генералног секретара ФСЈ Бранка Булатовића...
"Његова дужност била је да оформи комисију која би могла да утврди наводе из књиге за које ја имам сву документацију. Али Булатовић је то одбио да учини. Избегавао ме је. Нисам одустао и једног јутра ме секретарица Јадранка најављује, ја чекам више од сата пред канцеларијом, ваљда да би Бата обавио разговор са Зечевићем. Улазим у канцеларију, он ме мрзовољно прима говорећи да не жели да састави никакву комисију. Кажем му да ћу случај пријавити УЕФА, а он ми одговара: „Не таласај много да те не би појео мрак“, присећао се Милосављевић, за кога ће прави пакао тек уследити.

А ОД МИРКА МАРЈАНОВИЋА – СТАН

Пре него што су докази о намештању утакмице у Риму доспели до УЕФА и ФИФА, Партизанови челници покушали да су у свом дворишту реше ствар. На том задатку био је ангажован ни мање ни више до тадашњи премијер Југославије и почасни председник црно-белих Мирко Марјановић.

Слободан Милосављевић писао је и о том случају...
"Понудио ми је стан, а када сам одбио, он је одговорност пребацио на Божу Мартиновића, директора „Југометала“ који га је наследио у клубу. Божа мени сада нуди проширену опцију. Питам га: „Каква опција?“ А он мени: „Па знаш, Слобо, стан ће бити опремљен! Телевизор, фрижидер, шпорет...“ Онда ја направим штос, као кукам говорећи како ја све те ствари имам! Божа одговори: „Па чекај, ти нас завитлаваш!“ Одговарам: „Не, ја вас не завитлавам, него зајебавам.

Бранко Булатовић до убиства у ширим круговима није сматран за човека који би учествовао у таквим стварима. Ипак, они мало боље упућени често су умели да му спочитају пребијање крагујевачког судије Добривоја Срећковића у тунелу на стадиону Под Горицом док је био директор Будућности. Несрећни арбитар је једва преживео те батине, а суд је Булатовића и још двојицу његових сарадника (Бајица Мартиновић и Буда Марковић) ослободио оптужби због недостатка доказа. Занимљиво да спор Срећковића и Будућности још траје, иако се све то догодило 1984. године?!

Слободан Милосављевић је озбиљно схватио претњу Бате Булатовића, али и даље није одустајао. Живот му је спасло можда и то што је одмах о свему обавестио УЕФА, па је читава афера попримила међународне размере.
"Пријатељи су ми касније причали да су чули Зечевићевог личног пријатеља Баџу Стојичића који је чак питао: „Да га склонимо?“ Зека је одговорио: „Нека, знам му родитеље, смириће се он, спустиће лопту.“ Послушао сам мог адвоката и склонио се на шест месеци. Претходно су ме 30 сати тукли и испитивали у полицији".

Све је после контактирања европске „куће фудбала“ отишло предалеко и истрага није могла да се избегне, али на тај случај никада није стављена тачка. Тачније, докази су вечно остали у фиоци тада првог човека УЕФА Ленарта Јохансона.

Милосављевић тврди да су преко својих веза Ћурковић и Булатовић успели да зауставе истрагу обећавши Швеђанину подршку неколико моћних клубова на предстојећим изборима у ФИФА, где је пријавио кандидатуру. Уз то, играчи који су признали да су добили новац за пораз, а које Слободан Милосављевић поименце не помиње у књизи, повукли су своје исказе на сучељавању у Женеви. Такође, активиран је и италијански лоби, који се још од Артемија Франкија баш добро учврстио на свим нивоима у УЕФА.
"Јохансон затим на иницијативу Бате Булатовића долази у посету Партизану и Црвеној звезди. Жарко Зечевић госту поклања златну плакету Партизана и дрес са његовим ликом. После посете Београду, он са супругом Лолом одлази 10 дана на Свети Стефан на позив ФК Партизан. Домаћин му је Иван Ћурковић, председник клуба. Ту је склопљен коначни договор да се истрага замрзне".

 

Али ту није крај. Догађаји из Рима утицали су чак и на избор за првог човека ФИФА?! После Јохансоновог доласка и боравка у Црној Гори, Милосављевић је отишао корак даље...
"Схвативши да су и челници УЕФА корумпирани, целокупну документацију шаљем директно на руке генералном секретару ФИФА, господину Сепу Блатеру. У то време почиње кампања за председника. Кандидати су, између осталих, Блатер и Јохансон. Сеп Блатер односи тесну победу у првом кругу, он и Јохансон одлазе у други круг гласања, али Швеђанин одједном одустаје од даље агитације. И Блатер је новоизабрани председник. Наредног јутра ме зове један новинар из Цириха и каже ми: „Човече, знаш ли ти шта си урадио, зезнуо си Јохансона, због тебе је пукô. Блатер га је уценио!“ Шта се десило? Одласком у други круг гласања Блатер је Јохансону показао документацију коју сам му послао на руке. Овај није имао куд. Одустаје од кандидатуре да не би изгубио и место у УЕФА".

РОМА – ПАРТИЗАН 2:0 (1:0)

МЕСТО: Рим. ДАТУМ: 9. новембар 1988. СТАДИОН: Олимпико. ГЛЕДАЛАЦА: 20.755. СУДИЈА: Викторијано Арминио (Шпанија). ЦРВЕНИ КАРТОН: Манфредонија 48. минут. СТРЕЛЦИ: Фелер у 21. и Ђанини у 72. минуту из пенала.

РОМА: Танкреди, Темпестили, Оди, Нела, Манфредонија, Дезидери, Ђанини, Андраде, Конти, Поликано, Фелер
Тренер: Нилс Лидолм

ПАРТИЗАН: Омеровић, Клинчарски, Вермезовић, Средојевић, Спасић, Милојевић, Брновић, Батровић, В. Ђукић, Вучићевић, Вокри

Тренер: Момчило Моца Вукотић

А сам ток тог фамозног меча у Риму мало ко памти. Партизан је био блед (што и не треба чуди ако се у обзир узме сва претходна прича), Рома поприлично незаинтересована, али довољно квалитетна да искористи све киксеве Београђана. Лицитирало се годинама с именима играча који су „продали“. Милосављевић тврди да су шесторица играча била упућена у све. Помињала су најчешће имена Клинчарског, Вермезовића, Ђукића, Вокрија... Владимир Вермезовић, кривац за оба гола, прошао је најгоре, пошто му је „југ“ чак и стихове посветио: „Ој Вермезе, курво стара, кол'ко су ти дали пара“.

Пука коинциденција или не, тек готово сви играчи који су се помињали као учесници у намештаљци убрзо добијају ангажман у иностранству. Причало се како им је управа свима пронашла клубове и тако се реванширала за услугу. Клинчарски и Вермезовић касније су постали тренери у Хумској. Последњи који је палио ватру и подсећао на ову ружну епизоду из Партизанове историје био је Небојша Ушке Вучићевић, и то баш у интервјуу МОЗЗАРТ Спорту.
"Као и цела јавност, сазнао сам тек касније да је та утакмица у ствари била намештена и да су неки играчи, њих четворица-петорица, заједно с руководством продали меч! Све њих би требало да буде срамота. Када сам чуо шта се догодило, сазвао сам одмах конференцију за медије на којој сам обелоданио да немам никакве везе с том причом у Риму. Од тада влада завера ћутања, нико ништа не сме да помене и испоставило се да сам себи учинио медвеђу услугу. А да сам ћутао, и ја бих вероватно, као и многи други, добио прилику да седнем на Партизанову клупу", оштар је био Вучићевић.

У овој изјави многи су пронашли неизговорено име Владимира Вермезовића који ће много година након Рима бити актер још једног меча о коме се прича у негативном контексту, додуше тада као шеф струке црно-белих. У питању је дуел са израелским Макабијем. Засад само чудан...