44 године од смрти Јосипа Броза Тита

Прошле су 44 године, од смрти Јосипа Броза Тита, који се на челу Југославије налазио пуних 35 година.

Србија 04.05.2024 | 13:02

Умро је 4. маја 1980. године, у Љубљани, неколко дана пре него што би напунио 88 година.

Неприкосновеног лидера социјалистичке Југославије данас се углавном сећају по времену вишедеценијског мира, релативне стабилности и континуираног постепеног успона.

Упамћен је такође као лидер покрета отпора у окупираној Југославији током Другог светскога рата. Био је то, по готово неподељеној оцени у историографији, најјачи и најуспешнији покрет отпора у окупираној Европи.

Јосип Броз Тито рођен је у Кумровцу, у Загорју, на самој граници Хрватске са Штајерском, маја 1892. Отац Фрања је био Хрват, мајка Марија Словенка. 

У време док је био шеф југословенске државе, као његов рођендан обележаван је 25. мај, као својеврсни државни празник, у складу са свеприсутним култом личности.

Дан младости, како је називан 25. мај, прослављан је низом манифестација, чији је врхунац био велики слет одржаван у вечерњим часовима, тог дана на стадиону ЈНА, када му је додељивана штафета младости. 

Овоме је претходило вишемесечно кружење штафете, или претходно штафета, кроз све крајеве тадашње Федеративне Народне Републике Југославије, односно од 1963, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Јосип Броз Тито рођен је заправо 7. маја 1892, као седмо од петнаестеро деце у породици. 

Браварски занат учио је у Сиску. За послом се потом кретао од Загреба, преко Трста, Камника, Ченкова у Чешкој, до Беча и Бечког новог места. Све у оквиру ондашње Аустроугарске. Такође је извесно време радио у Минхену као и у Манхајму у Немачкој.

Године 1913. одлази на обавезно одслужење војног рока. У том периоду, успело му је да освоји друго место на такмичењу у мачевању у Аустроугарској војсци. Првопласирани је био извесни надвојвода, припадник владарске куће Хабзбург. Стекао је такође подофицирски чин.

Пошто је средином 1914. Избио Први светски рат убрзо се нашао на фронту. У време док је био шеф југословенске државе није помињано да је ратовао на српском фронту, што је изгледа истина.

После боравка у Петроварадинској тврђави, где се, како је тврдио, нашао због неслагања са ратним циљевима Беча, упућен је у Галицију, на руски фронт. Маја 1915. је заробљен, после тешког рањавања.  

Револуције фебруара и новембра 1917, дочекао је Русији. Наводно је, пошто су бољшевици преузеИи власт, покушао да им се придружи.  

У његовим званичним биографијама, после Другог светског рата, навођено је да је учествовао у Октобарској револуцији.

У новообразовану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца долази крајем октобра 1920. 

Радио је потом код Бјеловара у Великом Тројству, па у Загребу, Краљевици, Београду, Смедеревској Паланци.  

Све време је притом синдикално и политички активан. Прикључује се Комунистичкој партији. Према појединим наводима са партијским структурама је био повезан и у Русији. Синдикалним радом бавио се, наводно још пре Првог светског рата.

Ухапшен је августа 1928. У то време он је секретар месне партијске организације у Загребу.

Осуђен је на пет година. Казну служи у Лепоглави, затим од почетка 1931. у Марибору.

Године 1937. избија на челну позицију унутар КПЈ, после смењивања и стрељања Милана Горкића (Јосип Чижински), претходног лидера те партије. Био је заговорник повратка руководства КПЈ у земљу из Беча, у чему се није слагао са дотадашнним вођством. Према другим наводима, Москва га је за прву личност КПЈ прихватила тек 1940, или можда 1939.

Радио је и школовао се, 1936. и 1937. у Коминтерни у Москви. Обављајући притом дужност и у Паризу, током рата у Шпанији. Било је то време најоштријих чистки унутар совјетске номенклатуре, и комунистичке интернационале, када је ликвидиран знатан број и југословенских  комунистичких првака. 

Као вођа КПЈ предводио је у Другом светском рату партизански покрет, званично Народноослободилачка војска и Партизански одреди Југославије. 

Устанак подиже лета 1941. после напада Немачке на Совјетски Савез, у складу са налозима из Москве. Био је то ако не најјачи, онда сигурно један од кључних покрета отпора у Европи. 

Из рата је изашао као легендарни вођа. Од Другог заседања АВНОЈ-а, новембра 1943, носио је звање - маршала.

Осим борбе против окупатора, јединице под његовом командом  спровеле су и комунистичку револуцију, током и након рата, током које су, између осталог, у спровођењу револуционарне "правде" нестале и десетине хиљада некомуниста, под видом "борбе против сарадника окупатора". Оштрица је највише била уперена против апарата међуратне Краљевине Југославије.

Године 1948. одбацио је Резолуцију Информбироа комунистичких партија, којом је осуђен он и КПЈ. Односно, одбио је да се повинује налозима из Москве.

У тешким околностима, у земљи која је била такорећи гладна, одлучује се на отпор Стаљину. 

Током педесетих година, Југославија је због тога добијала значајну финансијску и војну помоћ од САД.

Високе стопе раста које је земља имала педесетих везане су за преорентацију спољне политике земље.

Један је од оснивача Покрета несврстаних, што је у тадашњим међународним околностима, током процеса деколонизације, имало велики значај. Његова улога у том Покрету, у познијој фази, упамћена је и по доследном настојању да се несврстани задрже по страни од утицаја појединих проблоковски опредељних чланица. 

У унутрашњој политици, стицајем околности, оставио је устројство које се на крају показало као неодрживо за функционисање СФРЈ - Устав из 1974. године. Преношење функција савезне државе на ниво република трајало је заправо од 1963. Централна држава водила је надаље само одбрану, али не у потпуности, спољну и монетарну политику.

При чему је такозвани кључ, равноправна заступљеност свих република и покрајина, захтеван и у спољној политици, па чак и у војсци. То је значило да је од стручности и квалитета важнији био национални, односно републичко покрајински кључ.  

Паралелно са тоталном децентрализацијом, започиње период економске стагнације. У то време привремено решење је пронађено у отварању граница, чиме је омогућен одлазак стотина хиљада незапослених.

Специфичан систем консензуса представника република и покрајина у Председништву државе показао се као нерешив проблем када се СКЈ распао јануара 1990.

Сахрани Јосипа Броза Тита, у Београду, присуствовало је више од 200 високих личности из целог света, што је несумњиво показатељ његове историјске улоге, односно међународног угледа који је уживао. 

Земља коју је водио, као неприкосновени ауторитет, Југославија, распала се десетак година после његове смрти, чему је несумњиво допринео и исход такозваног хладног рата, а не само унутрашњи проблеми.

(Тањуг) Фото: Тањуг/Схуттерстоцк