Црна Ријека: Уточиште за Тита и Младића

Још од Титовог времена, подземни војни објекат у Црној Ријеци код Хан Пјеска строго је чувана, војна тајна.

Република Српска 22.04.2013 | 16:30 Још од Титовог времена, подземни војни објекат у Црној Ријеци код Хан Пјеска строго је чувана, војна тајна.И данас, скоро деценију пошто је Сфор 2004. године бетонирао улаз у некадашњи бункер Главног штаба Војске РС, ово мјесто је мистерија о којој се испредају најфантастичније приче. Томе доприноси податак да, иако скроз напуштено, ово мјесто је и даље под строгим безбједносним мерама које подразумијевају забрану сваког задржавања или фотографисање. Ризикујући близак сусрет са бх. правосуђем, репортери "Вести" су ипак посјетиле Црну Ријеку и "прошетали" се низом надземних и подземних лавирината тог "тајног града" који су стручно носили ознаке Г-1 и Г-2, пркосећи подједнако и војним патролама, минама које и даље окружују војни комплекс, али и најупорнијим станарима овог брда: медвједима и вуковима. Звучи невјероватно, али трагови медвједа се могу видјети дуж читавог обода комплекса, а према причи упућених, вукови су ове зиме долазили до пред сам улаз у "тајни град", спуштајући се све до капије. Некадашњи Главни штаб Војске РС налази се на само шест километара од Хан Пијеска. Без икакве табле или знака, једини оријентир је срушена бензинска пумпа и остаци стражарске кућице одакле се и у Титово вријеме, али и током посљедњег рата, пролазило искључиво уз специјалну дозволу. "На том брду је до 1959. године живјело неколико српских породица, 40-ак кућа Новаковића, Зеленовића, Борковића и Терзића. Када је донијета одлука да се ту зида атомско склониште за војни и државни врх, речено им је да имају 48 сати да се спакују. Вјерујте, ниједна породица није каснила. То село је послије рата обиљежено као четничко и није било дилеме шта би се догодило са онима који одбију", прича 82-огодишњи Ђоко Косорић из Кусача. То је најближе село овом војном комплексу, а Косорић је међу ријетким живим свједоцима како се та градња одвијала, јер је један од ријетких цивила који је тамо радио. "У првој години све куће су порушене, а на мјесту некадашњих ораница почели су да се довлаче на десетине хиљада засада борова и јела. Звучаће некоме чудно, али цијела шума на Црној Ријеци је тако настала", вели ова старина и присјећа се да је као цивил морао да потпише документ о чувању војне и државне тајне. У преводу, да све што види - не види. "Улазило се искључиво уз специјалну пропусницу која се издавала само у Београду, у Генералштабу, али није свако могао да уђе. Мени су испричали да није било довољно што ми је отац био носилац споменице, а ја једно вријеме био у партизанима. Неколико мјесеци су ме провјеравали прије него што сам постао шеф за пријем дрвне грађе, а улазио сам уз специјалну пропусницу и излазио тек пошто би дежурни официр потписао 'отправни реверс за мене', к'о да сам неки балван", присјећа се уз смијешак ова старина. И данас се на ово брдо може попети само уз специјалну дозволу, али пут је толико уништен да је до врха потребно и специјално теренско возило, посебно зими. Војници који и даље чувају овај војни комплекс смјењују се на седам дана. До прије само три недјеље тамо су одлазили или "тамом 110" или моторним санкама. Додуше, то је мањи проблем. Много већи је да се, када стигнете испред Главног штаба, суочите с великим разочарањем. Улаз није скривен ни великим бетонским зидовима, ни бодљикавом жицом или окружен неосвојивим, армираним бункерима. Не виде се ни велелепне зграде, а понајмање се има осјећај да је то било мјесто у коме су генерали Војске Републике Српске ковали стратегије, а Сфор био убијеђен да је то најбоље мјесто и неосвојива тврђава у периоду скривања генерала Ратка Младића. Од свега, прво се угледа урушена стражарска кућица и рампа коју је већ појео зуб времена. Одмах поред те рампе је Лалетова кућица. Лале је ротвајлер од својих 80-ак килограма, који је ту већ шесту годину и ријетко се пушта са дебелог ланца. Плаше га се подједнако и посјетиоци и војници. То је заправо једина веза са оним, ратним годинама. Тада је генерала Младића чувао Медо - вучјак кога је некадашњи командант Војске РС донио као штене, из Београда. Изградња склоништа трајала је од 1950. до 1968. године, а вриједност радова је процијењена на чак милијарду долара. По томе, али и утврђености, ово мјесто је означено као једно од најбољих атомских склоништа у Европи. Грађена за Тита, "Рупа" га је наводно видјела само када је објекат отворен, али тек на 20 минута. Начелник општине Хан Пијесак, Љубивоје Шупић, признаје да се Црна Ријека налази негдје на Западу била би једна од најпосјећенијих туристичких дестинација, а да због опструкција из Сарајева бивши Главни штаб Војске РС безразложно, из године у годину, све више пропада. "Министарство одбране БиХ прогласило је ову војну базу за 'неперспективни објекат', али већ десетак година се чека доношење закона којим би се управљање пребацило на локалну управу. Ипак, очекујем да ће та идеја веома брзо бити реализована, те да ће се Хан Пијесак похвалити заиста необичном туристичком атракцијом", каже Шупић.