Избори у недељу јединствена шанса за опозицију Српске

Ови избори у Републици Српској јесу занимљивији него претходни циклуси зато што се први пут истовремено тестирају три ствари: колико је СНСД и даље јак без Милорада Додика као кандидата, да ли опозиција може да обједини протестно бирачко тело и, можда најважније, да ли резултат председничких избора може да се претвори у парламентарну већину.

СНСД и даље улази у изборе са озбиљном структурном предношћу. Реч је о готово дводеценијској контроли извршне власти, широкој локалној инфраструктури, присуству у јавним институцијама, великом броју локалних функционера, развијеној мрежи коалиционих партнера и способности да се кампања води комотно из позиције власти.

ОДИХР је и након превремених избора за председника Републику Српску указивао на неравноправност изборне утакмице, злоупотребу јавних ресурса, медијску предност власти и знатно слабију видљивост опозиције, док је након неправилности гласање морало да буде поновљено на 136 бирачких места.

То је важна ствар јер се СНСД не такмичи само као политичка странка. Он се такмичи из позиције дугогодишњег црпљења свих могућих ресурса. У политиколошком смислу, то је класична тешко достижна предност: власт има више извора моћи, већу институционалну видљивост, лакши приступ јавности и много већу способност мобилизације бирача кроз локалне мреже.

Или управо та дуготрајност сада производи и слабост. После толико година власти СНСД више готово ниједан озбиљан друштвени или институционални проблем не може уверљиво приписати претходницима. Економска стагнација већине региона у Републици Српској, одлазак становништва, стање јавних институција, клијентелизам, корупција, задуживање и политичка поларизација постају директно питање његове одговорности. 

Друга слабост је много конкретнија: СНСД сада мора да покаже да његов политички систем функционише и без Додика на гласачком листићу. Додик и даље остварује снажан политички утицај, иако више није председник Републике Српске. То значи да се СНСД налази у необичној ситуацији: формално нуди нове кандидате, али политички континуитет и даље почива на старом лидеру.

То је проблем сукцесије. Ако је систем превише персонализован, тешко је пренети политички ауторитет на наследника. Саво Минић зато није само кандидат за председника Републике Српске. Он је тест да ли се Додиков политички капитал може пренети на некога ко нема исти ниво личног ауторитета, препознатљивости и симболичке тежине.

Управо ту опозиција добија једну од својих највећих шанси. Превремени избори за председника Републике Српске показали су да кандидат СНСД-а више не мора аутоматски да има комотну предност. Након поновљеног гласања кандидат власти победио је веома тесно. То је политички важно јер опозицији први пут после дужег времена даје доказ да председничка функција није недостижна.

Међутим, ту долази највећа опозициона слабост: победити кандидата СНСД-а није исто што и сменити СНСД са власти.Председнички избори фаворизују обједињавање протестног гласа око једног кандидата. Парламентарни избори траже сасвим нешто друго: дисциплиновану организацију, довољан број гласова у свих девет изборних јединица, прелазак прагова, освајање директних и компензационих мандата и, на крају, најмање 42 посланика.

Ту опозиција има проблем фрагментације.

СДС, Покрет Сигурна Српска, Листа за правду и ред, Народни фронт и други актери могу збирно имати веома озбиљну подршку, али та подршка не мора бити ефикасно претворена у мандате. Ако неколико опозиционих листа остане око 2–3%, део гласова политички постаје готово неупотребљив за формирање већине. То је једна од највећих предности СНСД-а: његова подршка је стабилнија и територијално равномернија, док је опозициона подршка чешће концентрисана у одређеним градовима и око појединачних лидера.

Бањалука је најбољи пример на претходним изборима. Станивуковић може лично остварити веома висок резултат, али његов лични резултат није исто што и резултат његове листе. То показује да опозиција има јаке појединце, али још није доказала да може да њихов персонални капитал претвори у координисану парламентарну машину на нивоу целе Републике Српске. Можда ови избори то промене.
То је можда и највећа разлика између СНСД-а и опозиције: СНСД има систем, опозиција има више центара популарности.

За опозицију је предност то што постоји велико бирачко тело које жели промену. Али негативно гласање – гласање против СНСД-а – много је лакше објединити на председничким изборима него после избора у једну стабилну владу. Међу бирачима је могуће бити против исте власти из различитих разлога. Међу партијама после избора мора постојати сагласност о премијеру, расподели ресора, економији, односу према Сарајеву, Београду, ЕУ, ОХР-у и низу других питања.

Зато је реална препрека опозицији не само СНСД него и питање: да ли они који желе да смене СНСД заиста желе да владају заједно?

Ту ће посебно важну улогу имати мале и средње партије. Ако један блок остане на 38, 39 или 40 посланика, странка са три или четири мандата може постати одлучујућа. Зато ове изборе не треба читати само као дуел СНСД–СДС или Минић–Блануша. Треба гледати и шта се догађа са УС, СП, ДЕМОС-ом, ДНС-ом, СПС-ом и другим мањим странкама. У тесном парламенту управо оне могу имати диспропорционално велики преговарачки значај.

Посебна тема је и интегритет избора.

После превремених избора, када су резултати поништени на 136 бирачких места, питање изборне администрације више није техничко него централно политичко питање. Од нових изборних технологија очекује се да део проблема смањи. Међутим, биометрија и скенери не могу решити злоупотребу институција, медијску неравноправност или клијентелистичке односе. Они могу побољшати бројање, али не могу сами произвести равноправну политичку утакмицу.

И међународни контекст је веома специфичан.

Додик и Минић су непосредно пред изборе отишли у Москву, где су се састали са Владимиром Путином, што показује да власт и даље користи међународне односе као део домаће политичке легитимације. Желели би да себе представе као добре и са Русијом и са Америком. Истовремено, однос према ЕУ, ОХР-у и институцијама БиХ остаје део домаће политичке мобилизације.

Ту СНСД има проверену стратегију: када је економско или институционално питање неповољно, кампања се може преместити на терен идентитета, надлежности, Сарајева, ОХР-а и односа са великим силама. То је за опозицију тежак терен, јер мора да критикује власт без тога да буде представљена као слабија у заштити интереса Републик Српске.

Зато су ови избори посебни не зато што је промена извесна, него зато што су неке од најважнијих претпоставки дуготрајне власти СНСД-а први пут истовремено под притиском.

Нема Додика на гласачком листићу.

Председничка трка се показала компетитивном. Опозиција има неколико веома популарних појединаца. Постоји замор дуготрајном влашћу. Изборна технологија се мења. Али СНСД и даље има оно што опозиција тек покушава да изгради: територијално распрострањену организацију, контролу великог дела институционалних ресурса и развијен постизборни коалициони капацитет.

Због тога бих централну тезу ових избора формулисао овако: опозиција данас има већу шансу да победи доминацију СНСД-а него да потпуно разгради систем власти СНСД-а. Ипак, не треба занемарити домино ефекат у блиској будућности, ако једна карика падне. 

Ако жели стварну промену, није јој довољан добар резултат Блануше. Потребно је да протестни глас претвори у 42 мандата или одрживу коалицију од најмање 42 посланика. Све испод тога може произвести политички потрес, али не нужно и промену власти. А управо зато ће избори бити занимљиви: први пут после дужег времена главно питање није само колико је СНСД јак, него да је опозиција коначно довољно организована, координисана и сложна да искористи његове слабости и дође до победе. 

За БН ТВ портал:

Стефан Сурлић, ванредни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду