Ко ће бити премијер Српске?

Једно је сигурно – Саво Минић неће бити премијер Републике Српске. Ако победи на председничким изборима, не може бити премијер. Ако изгуби на председничким изборима, СНСД неће спашавати губитника, ако СНСД уопште буде у прилици да формира владу. Два имена долазе у фокус – Драшко Станивуковић и Игор Додик. Ко буде имао 42 посланика, биће премијер.

У изборној ноћи сазнаћемо ко има шансе да формира Владу Републике Српске. Као и досад, много ће зависити од „мањих“ политичких партија и њиховог резултата.

Изборна правила играју у њихову корист. Ипак, покушајмо да разјаснимо ко су кандидати за ту позицију и од чега зависи процес формирања Владе.

Најважнија утакмица – број мандата

Влада Републике Српске биће састављена од оних који имају подршку 42 посланика у Народној скупштини. Пут до тога води преко доброг изборног резултата.

Шездесет три посланика у Народној скупштини биће изабрана директно, док ће других 20 мандата бити расподељено путем чувене компензације.

Директним гласањем грађани ће бирати посланике у својим изборним јединицама и ту су оквирне позиције прилично јасне. Ипак, одлучиваће Добој, Зворник и Бијељина.

Резултат СНСД-а зависи од разлике у Добоју и Зворнику, док резултат опозиције зависи од разлике у Бијељини. Прилично је јасно да ће владајуће партије бити јаче у прва два града, а опозиција у трећем, али ће нам њихове предности у броју гласова показати колико су близу жељеном резултату.

Оно што брине све политичке партије, а посебно владајуће, јесте лојалност бирача. Упркос свим легалним и нелегалним средствима којима покушавају да их обавежу да гласају за њих, очигледно сумњају у њихову лојалност.

Притисци за радно место, обећања о запошљавању, новац и све оно што чини коруптивну мрежу постају недовољни. Живимо апсурд у коме свако сваком лаже – и политичари народ, и народ политичаре.

Сви знају да сви лажу, али сви ћуте о тој лажи. Лаж је постала правило игре, нека врста предизборног обичаја; само је питање ко ће кога више преварити. Мудрост каже: „Народ који бира покварене политичаре није жртва, већ саучесник.“    Ипак, сада живимо у времену у којем политичари више не верују својим саучесницима.

Онај други, поштени део народа негде је у запећку – гласа с надом да његов глас неће неко поништити тог дана на бирачком месту или сутра у Скупштини.

Кад нема поверења, има компензације

Један од бољих доказа општег неповерења јесу компензационе листе. Њих партије састављају како би у расподели тих 20 мандата учествовали кандидати по редоследу са листе.

Довољно је да освоје три одсто гласова на нивоу целе Републике Српске да би се квалификовале за мандате по компензационим листама.

Некада су те листе служиле да партије у парламент уведу корисне партијске кадрове који нису имали снажну базу бирача, али су за партију били репрезентативни као будући посланици у Скупштини.

Данас „мање“ партије стављају своје лидере на прво место компензационе листе. Лидери, практично, стављају сами себе јер – нити они верују бирачима, нити бирачи верују њима.

Погледајте компензационе листе за Народну скупштину Републике Српске и Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ и видећете да се на њиховом челу налазе презимена Селак, Стевандић, Чубриловић, Нешић, Ђајић, Тривић…

Наравно, негде је то последица партијске одлуке због упитног проласка у изборним јединицама када је реч о важним људима за партију, али је истовремено и одраз великог неповерења ако лидер иде у парламент кроз компензациону листу.

Ко буде имао 42 посланика, имаће могућност да крене у формирање Владе.

Подједнако важна утакмица – ко ће бити председник?

Избори за председника Републике Српске значајно утичу на избор премијера, и процедурално и политички.

У процедуралном смислу, нови председник по ступању на дужност обавља консултације с партијама како би се уверио да имају предлог мандатара који може да обезбеди подршку најмање 42 посланика.

Победом кандидата опозиције, Бранка Блануше, он постаје председник који обавља консултације с партијама и даје мандат за састав Владе.

Ипак, та победа значила би много више у политичком смислу. Победе на председничким изборима често су покретач промена и у парламентарним односима.

Један од познатих сценарија из Србије догодио се 2012. године, када је, након пораза Бориса Тадића на председничким изборима, врло брзо дошло до промене става СПС-а: од тога да ће „сигурно формирати владу с ДС-ом“ до формирања владе са СНС-ом.

Наравно, контекст није исти, али питање је да ли СНСД има поверења у све своје коалиционе партнере – ДНС, НПС, СП, СПС, УС, Демос, НДП и друге? Рекао бих да се ради о веома фрагилним односима.

Али, мимо тих односа, поставља се питање верују ли те партије својим изабраним посланицима. Сведоци смо да посланици мењају партије искључиво калкулантски, све то правдајући „новом памећу“ коју су стекли.

Председник Републике Српске значајно ће утицати на то ко ће добити мандат да формира Владу и ко ће је на крају формирати.

Ко су кандидати за премијера?

За сада имамо једно сигурно име – Драшко Станивуковић. Слоганом је поручио: „Сигурно. Премијер.“ За ту сигурност биће му потребан веома добар изборни резултат, подршка постојећих опозиционих партија, пре свих СДС-а, а потом, могуће, и подршка неке од партија или посланика који су тренутно део владајуће већине.

Опозиција у Српској за сада има ово једно име, док друга нису ни на видику. Изборни резултати пробудиће апетите код различитих партија, али, ако буде стратешког доношења одлука, подршка Драшку Станивуковићу за премијера не би требало да изостане.

Владајуће партије за сада нису говориле о именима, али се из кампање могу видети обриси потенцијалних кандидата. На првом месту је Игор Додик.

У претходном периоду видели смо да Милорад Додик има јасну логику очувања партије и власти кроз кругове поверења: породица – најближи сарадници – остатак СНСД-а.

Партију је „оставио“ сину, Владу Српске „куму“, а остале функције људима који доприносе очувању партијског утицаја и његовог личног положаја. Рекло би се да је однос према партији и држави прилично јасан – потпуна контрола као једина опција.

На том путу свакако би могла да се појаве и друга имена из СНСД-а, без обзира на то да ли су кандидати за посланике у Скупштини или не.

На првом месту ту су министар унутрашњих послова Жељко Будимир, због доказане лојалности Додику, и министар саобраћаја Зоран Стевановић, због значајног утицаја у партији и у једној од најјачих изборних јединица СНСД-а – Изборној јединици 7.

Даље размишљање води ка људима из јавних предузећа и других важних система – Петровићу, Ћорићу и другима. Ипак, то су већ хипотетичке ситуације и врло је вероватно да о њима још не размишља ни сам Додик.

Свашта ћемо видети до 4. октобра, а још више после тога. Ова изборна утакмица најзанимљивија је до сада јер постоји велики број сценарија.

Као најзанимљивији сценарио истакао бих могућност да Народна воља и њен лидер Владо Ђајић освоје мандат или мандате, па да потом Владо Ђајић бира између Станивуковића и Додика.

Нисмо још све видели у Српској…

Ауторски текст: Проф. др Деспот Ковачевић , ванредни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду