Ko će biti premijer Srpske?

Jedno je sigurno – Savo Minić neće biti premijer Republike Srpske. Ako pobedi na predsedničkim izborima, ne može biti premijer. Ako izgubi na predsedničkim izborima, SNSD neće spašavati gubitnika, ako SNSD uopšte bude u prilici da formira vladu. Dva imena dolaze u fokus – Draško Stanivuković i Igor Dodik. Ko bude imao 42 poslanika, biće premijer.

U izbornoj noći saznaćemo ko ima šanse da formira Vladu Republike Srpske. Kao i dosad, mnogo će zavisiti od „manjih“ političkih partija i njihovog rezultata.

Izborna pravila igraju u njihovu korist. Ipak, pokušajmo da razjasnimo ko su kandidati za tu poziciju i od čega zavisi proces formiranja Vlade.

Najvažnija utakmica – broj mandata

Vlada Republike Srpske biće sastavljena od onih koji imaju podršku 42 poslanika u Narodnoj skupštini. Put do toga vodi preko dobrog izbornog rezultata.

Šezdeset tri poslanika u Narodnoj skupštini biće izabrana direktno, dok će drugih 20 mandata biti raspodeljeno putem čuvene kompenzacije.

Direktnim glasanjem građani će birati poslanike u svojim izbornim jedinicama i tu su okvirne pozicije prilično jasne. Ipak, odlučivaće Doboj, Zvornik i Bijeljina.

Rezultat SNSD-a zavisi od razlike u Doboju i Zvorniku, dok rezultat opozicije zavisi od razlike u Bijeljini. Prilično je jasno da će vladajuće partije biti jače u prva dva grada, a opozicija u trećem, ali će nam njihove prednosti u broju glasova pokazati koliko su blizu željenom rezultatu.

Ono što brine sve političke partije, a posebno vladajuće, jeste lojalnost birača. Uprkos svim legalnim i nelegalnim sredstvima kojima pokušavaju da ih obavežu da glasaju za njih, očigledno sumnjaju u njihovu lojalnost.

Pritisci za radno mesto, obećanja o zapošljavanju, novac i sve ono što čini koruptivnu mrežu postaju nedovoljni. Živimo apsurd u kome svako svakom laže – i političari narod, i narod političare.

Svi znaju da svi lažu, ali svi ćute o toj laži. Laž je postala pravilo igre, neka vrsta predizbornog običaja; samo je pitanje ko će koga više prevariti. Mudrost kaže: „Narod koji bira pokvarene političare nije žrtva, već saučesnik.“    Ipak, sada živimo u vremenu u kojem političari više ne veruju svojim saučesnicima.

Onaj drugi, pošteni deo naroda negde je u zapećku – glasa s nadom da njegov glas neće neko poništiti tog dana na biračkom mestu ili sutra u Skupštini.

Kad nema poverenja, ima kompenzacije

Jedan od boljih dokaza opšteg nepoverenja jesu kompenzacione liste. Njih partije sastavljaju kako bi u raspodeli tih 20 mandata učestvovali kandidati po redosledu sa liste.

Dovoljno je da osvoje tri odsto glasova na nivou cele Republike Srpske da bi se kvalifikovale za mandate po kompenzacionim listama.

Nekada su te liste služile da partije u parlament uvedu korisne partijske kadrove koji nisu imali snažnu bazu birača, ali su za partiju bili reprezentativni kao budući poslanici u Skupštini.

Danas „manje“ partije stavljaju svoje lidere na prvo mesto kompenzacione liste. Lideri, praktično, stavljaju sami sebe jer – niti oni veruju biračima, niti birači veruju njima.

Pogledajte kompenzacione liste za Narodnu skupštinu Republike Srpske i Predstavnički dom Parlamentarne skupštine BiH i videćete da se na njihovom čelu nalaze prezimena Selak, Stevandić, Čubrilović, Nešić, Đajić, Trivić…

Naravno, negde je to posledica partijske odluke zbog upitnog prolaska u izbornim jedinicama kada je reč o važnim ljudima za partiju, ali je istovremeno i odraz velikog nepoverenja ako lider ide u parlament kroz kompenzacionu listu.

Ko bude imao 42 poslanika, imaće mogućnost da krene u formiranje Vlade.

Podjednako važna utakmica – ko će biti predsednik?

Izbori za predsednika Republike Srpske značajno utiču na izbor premijera, i proceduralno i politički.

U proceduralnom smislu, novi predsednik po stupanju na dužnost obavlja konsultacije s partijama kako bi se uverio da imaju predlog mandatara koji može da obezbedi podršku najmanje 42 poslanika.

Pobedom kandidata opozicije, Branka Blanuše, on postaje predsednik koji obavlja konsultacije s partijama i daje mandat za sastav Vlade.

Ipak, ta pobeda značila bi mnogo više u političkom smislu. Pobede na predsedničkim izborima često su pokretač promena i u parlamentarnim odnosima.

Jedan od poznatih scenarija iz Srbije dogodio se 2012. godine, kada je, nakon poraza Borisa Tadića na predsedničkim izborima, vrlo brzo došlo do promene stava SPS-a: od toga da će „sigurno formirati vladu s DS-om“ do formiranja vlade sa SNS-om.

Naravno, kontekst nije isti, ali pitanje je da li SNSD ima poverenja u sve svoje koalicione partnere – DNS, NPS, SP, SPS, US, Demos, NDP i druge? Rekao bih da se radi o veoma fragilnim odnosima.

Ali, mimo tih odnosa, postavlja se pitanje veruju li te partije svojim izabranim poslanicima. Svedoci smo da poslanici menjaju partije isključivo kalkulantski, sve to pravdajući „novom pameću“ koju su stekli.

Predsednik Republike Srpske značajno će uticati na to ko će dobiti mandat da formira Vladu i ko će je na kraju formirati.

Ko su kandidati za premijera?

Za sada imamo jedno sigurno ime – Draško Stanivuković. Sloganom je poručio: „Sigurno. Premijer.“ Za tu sigurnost biće mu potreban veoma dobar izborni rezultat, podrška postojećih opozicionih partija, pre svih SDS-a, a potom, moguće, i podrška neke od partija ili poslanika koji su trenutno deo vladajuće većine.

Opozicija u Srpskoj za sada ima ovo jedno ime, dok druga nisu ni na vidiku. Izborni rezultati probudiće apetite kod različitih partija, ali, ako bude strateškog donošenja odluka, podrška Drašku Stanivukoviću za premijera ne bi trebalo da izostane.

Vladajuće partije za sada nisu govorile o imenima, ali se iz kampanje mogu videti obrisi potencijalnih kandidata. Na prvom mestu je Igor Dodik.

U prethodnom periodu videli smo da Milorad Dodik ima jasnu logiku očuvanja partije i vlasti kroz krugove poverenja: porodica – najbliži saradnici – ostatak SNSD-a.

Partiju je „ostavio“ sinu, Vladu Srpske „kumu“, a ostale funkcije ljudima koji doprinose očuvanju partijskog uticaja i njegovog ličnog položaja. Reklo bi se da je odnos prema partiji i državi prilično jasan – potpuna kontrola kao jedina opcija.

Na tom putu svakako bi mogla da se pojave i druga imena iz SNSD-a, bez obzira na to da li su kandidati za poslanike u Skupštini ili ne.

Na prvom mestu tu su ministar unutrašnjih poslova Željko Budimir, zbog dokazane lojalnosti Dodiku, i ministar saobraćaja Zoran Stevanović, zbog značajnog uticaja u partiji i u jednoj od najjačih izbornih jedinica SNSD-a – Izbornoj jedinici 7.

Dalje razmišljanje vodi ka ljudima iz javnih preduzeća i drugih važnih sistema – Petroviću, Ćoriću i drugima. Ipak, to su već hipotetičke situacije i vrlo je verovatno da o njima još ne razmišlja ni sam Dodik.

Svašta ćemo videti do 4. oktobra, a još više posle toga. Ova izborna utakmica najzanimljivija je do sada jer postoji veliki broj scenarija.

Kao najzanimljiviji scenario istakao bih mogućnost da Narodna volja i njen lider Vlado Đajić osvoje mandat ili mandate, pa da potom Vlado Đajić bira između Stanivukovića i Dodika.

Nismo još sve videli u Srpskoj…

Autorski tekst: Prof. dr Despot Kovačević , vanredni profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu