Ко заиста може да угрози СНСД?

Највећа предност СНСД-а у овој изборној кампањи није ни слоган, ни визуелни идентитет, па чак ни појединачни кандидат. Његова највећа предност јесте уверење дела јавности да се, без обзира на незадовољство, ништа суштински не може променити. У системима дуготрајне доминације једне странке апатија није политички неутрална: она готово увек ради у корист власти.

Управо такав утисак остављају први дани кампање у Републици Српској. Слогани и визуали већине странака делују стереотипно, без нарочите креације и енергије, као да су направљени по обавези, готово „преко воље“. Не осећа се веће узбуђење међу грађанима, али ни међу партијама. Кампања се углавном одрађује, уместо да се заиста води.

За СНСД је таква атмосфера готово идеална. Странка која има развијену инфраструктуру, дисциплиновано бирачко тело, локалне одборе, коалиционе партнере и предност дугогодишњег управљања не мора произвести велики ентузијазам. Довољно јој је да своје сигурне бираче изведе на изборе. Опозиција, међутим, не може победити на исти начин. Њој је потребна већа излазност, осећај да је промена могућа и политичка енергија која ће покренути људе који су одавно одустали од избора.

У досадашњем току кампање само један актер покушава да ту атмосферу промени, покрет „Сигурна Српска“ и њен лидер Драшко Станивуковић.

Док други чекају да кампања некако прође, он обилази Републику Српску, позива на излазност, производи догађаје и у најбољем смислу те речи, „лудује“ по терену. Кампери, непосредни сусрети са грађанима, покретљивост и стално стварање нових слика можда некоме делују као пуки политички маркетинг.

Међутим, у мртвој кампањи и сама енергија постаје важан политички ресурс. Станивуковић се, за разлику од већине конкурената, понаша као да верује да се избори могу добити.

Зато је потребно разликовати два питања. Бранко Блануша, као заједнички опозициони кандидат, може непосредно победити Саву Минића у трци за председника Републике Српске. Али СНСД није само његов председнички кандидат. То је читав систем политичке моћи.

Ако се питамо ко тај систем може озбиљније угрозити и променити однос снага у Народној скупштини, онда се као најозбиљнији одговор намеће Покрет „Сигурна Српска“. За то постоји неколико разлога.

Пре свега, „Сигурна Српска“ располаже комбинацијом политичких профила какву тренутно нема ниједна друга опозициона организација. Драшко Станивуковић доноси младалачку харизму, препознатљивост и способност мобилизације. Његове победе у Бањој Луци 2020. и 2024. године показале су да популарност са друштвених мрежа може претворити у стварне гласове и да СНСД може победити и када власт уложи озбиљне ресурсе у кампању.

Игор Радојичић доноси оно што Станивуковићу природно недостаје: институционално искуство, управљачку компетенцију и способност комуникације са умеренијим, старијим и политички опрезнијим бирачима. Његова прошлост у СНСД-у за део опозиционе јавности представља терет, али је истовремено и његова стратешка вредност.

СНСД се не може поразити само окупљањем грађана који су одувек били против њега. Потребно је придобити и такозване „меке“ бираче власти – људе који желе промену, али не желе неизвесност. Радојичић управо њима може понудити сигуран излаз из досадашњег политичког обрасца.

Дејан Којић доноси локално упориште и везу са источним делом Републике Српске. Његова победа на Палама 2024. године показала је да се СНСД може победити и изван великих урбаних центара.

Уз Бранислава Бореновића, који поседује велико парламентарно и организационо искуство, „Сигурна Српска“ више није само бањалучки пројекат окупљен око једног популарног градоначелника. Покрет је кандидовао листе у свих девет изборних јединица за Народну скупштину и у све три изборне јединице за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ, што потврђује амбицију да постане организација републичког обима. 

Посебно важна била је одлука Станивуковића и Покрета да одустану од сопствених кандидатура за две инокосне функције и подрже Бранка Бланушу за председника Републике Српске и Маринка Божовића за српског члана Председништва БиХ. Тиме је избгенуто додатно цепање опозиционих гласова. За нову политичку организацију, која жели да се наметне као водећа опозициона снага, то је био чин стратешког самоодрицања, али и доказ коалиционог потенцијала.

Јединствена шанса опозиције произлази и из промењеног положаја СНСД-а. Ово су први општи избори после правоснажне забране Милораду Додику да обавља јавну функцију. Иако не може бити кандидат, његово име и лик и даље носе кампању СНСД-а. То истовремено показује снагу његовог политичког бренда и слабост странке која још није пронашла самосталног наследника. 

Да је власт рањивија него раније показали су и превремени председнички избори. После поновљеног гласања Синиша Каран освојио је 50,54 одсто, а Бранко Блануша 48,09 одсто гласова. Разлика је износила мање од 11 хиљада гласова. СНСД, дакле, више није недостижан. Међутим, тесна разлика сама по себи неће произвести промену. Потребна је организација способна да незадовољство претвори у излазност и парламентарну већину.

Ту се налази и највећи изазов за „Сигурну Српску“. Енергија кампање није довољна ако не буде праћена контролом бирачких места, снажним локалним одборима, уверљивим економским програмом и јасним договором опозиције о формирању власти.

Порука „Сигурно премијер“ политички је ефектна јер парламентарне изборе персонализује и грађанима нуди препознатљиво лице будуће извршне власти. Ипак, председника Владе грађани не бирају непосредно. Станивуковић може постати премијер само ако иза њега буде стајала скупштинска већина. Зато Покрет мора објаснити не само ко би водио Владу, већ и ко би је чинио, на којим приоритетима би почивала и из којих средстава би финансирала обећане мере.

Постоји и опасност претеране персонализације. Ако се „Сигурна Српска“ сведе искључиво на Станивуковићеву популарност, она може поновити управо модел који критикује код СНСД-а. Њена стварна предност није један лидер, већ могућност да споји Станивуковићеву енергију, Радојичићево искуство, Којићев локални легитимитет, Бореновићеву политичку инфраструктуру и нова лица која могу показати да постоји тим способан да управља Републиком Српском.

Истраживање Коалиције „Под лупом“ показује занимљив парадокс: 73,9 одсто грађана БиХ сматра да избори нису слободни и поштени, али 73,5 одсто ипак тврди да ће гласати. То је простор између неповерења и још увек постојеће спремности на политичко учешће. Ко успе да грађане увери да њихов глас овога пута заиста може нешто променити, тај може променити и изборни резултат.

Зато одговор на питање ко може угрозити СНСД није само име једног противкандидата. Блануша може победити Минића, али „Сигурна Српска“ има највећу шансу да угрози саму структуру дугогодишње доминације СНСД-а. Она тренутно једина покушава да мртвој кампањи наметне темпо, да опозиционом бирачу врати самопоуздање и да промену представи као реалну, а не само пожељну могућност.

СНСД неће бити поражен још једним опозиционим плакатом, саопштењем или рутинском трибином. Може бити поражен тек онда када довољан број људи поверује да промена није унапред изгубљена и због тога изађе на изборе. За сада, „Сигурна Српска“ једина води кампању као да је ту једноставну чињеницу заиста разумела.

За портал БН ТВ:

Стефан Сурлић, ванредни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду