Двадесет година економског урушавања и неискориштена шанса сарадње са Србијом

Двадесет година режима у Републици Српској обиљежене су апсолутистичком владавином Милорада Додика која је, на једној страни, опустошила Српску на економском плану, док се на другој страни силно (о)богатио овај клијентелистички режим.

Колико је Српска економски опустошена свједоче неумољиве чињенице. Готово да ниједну мјесечну плату запослених у органима јавне власти нити мјесечну пензију Додиков режим не може да исплати без задуживања у виду емитовања трезорских записа или обвезница на домаћем тржишту. Кредитна задуживања у иностранству достигла су вртоглаве висине, мјерене милијардама марака, од чега се велики дио троши на враћање ранијих иностраних кредита, док преостали дио иде у јавну потрошњу.

Болна су истина званични подаци према којима БДП за 2025. годину у Федерацији БиХ износи 37,59 милијарди КМ, а у Републици Српској 18,7 милијарди КМ.

У истој години у Федерацији БиХ остварен је укупан фискални промет у износу од 75,45 милијарди КМ, а у Републици Српској 25,3 милијарде КМ.

Федерација БиХ је у 2025. години имала прикупљених 4,46 милијарди КМ директних пореза и доприноса, а Република Српска 2,18 милијарди КМ, док је од индиректних пореза Федерацији припало око 5,51 милијарди КМ, а Републици Српској око 3,09 милијарди КМ.

У Федерацији БиХ у 2025. години било је запослено око 369.000, а у Републици Српској око 187.000.

Почетком августа ове 2026. године број пензионера у Републици Српској износио је око 295.000, а запослених око 290.000.

Сви наведени показатељи, уз све гору демографску слику, су сасвим довољни за закључак о катастрофи која се надвила над Републиком Српском и која пријети да је у догледно вријеме уништи.

Такво стање мора се санирати, ако се жели опстанак Републике Српске,  а један од кључних начина на који се то може и треба чинити јесте привредна сарадња, и пројекти у оквиру те сарадње, између Србије и Српске. 

Правни основ за то постоји, а он се налази најприје у Уставу БиХ, којим је прописано право Републике Српске да успостави и одржава посебне паралелне односе са Србијом као сусједном државом.

Српска има и Споразум о успостављању специјалних паралелних односа са Србијом, као и Закон којим је Народна скупштина Републике Српске ратификовала тај споразум. 

У том споразуму је, између осталог, прописано да ће Српска и Србија унапређивати међусобну сарадњу у области привреде и кориштења привредних ресурса.

Својевремено је Уставни суд БиХ, својом одлуком број У-42/01 од 26. марта 2004. године, одлучио да је Споразум о успостављању специјалних паралелних односа између Републике Српске и тадашње СР Југославије, од 5. марта 2001. године, закључен у складу са Уставом БиХ, чиме је одбијен захтјев Бериза Белкића, тадашњег бошњачког члана Предсједништва БиХ, који је од Уставног суда БиХ захтијевао да утврди да је тај споразум наводно неуставан и да се не може закључити без сагласности Парламентарне скупштине БиХ.

С тим у вези Уставни суд БиХ је у наведеној одлуци истакао (тачка 17. образложења те одлуке) да Републици Српској:

"за успостављање посебних паралелних односа са сусједним државама није потребна сагласност Парламентарне скупштине. Стога је (наведени) Споразум донесен на начин сагласан Уставу Босне и Херцеговине".

У тачки 22. образложења исте одлуке Уставни суд БиХ је у погледу привредне сарадње коју је предвиђао наведени Споразум о успостављању специјалних паралелних односа између осталог истакао и да:

"држећи се уставног начела према којем се сви прописи морају тумачити у складу са Уставом, колико год је то могуће, Уставни суд сматра да се наведене одредбе (Споразума) које
се односе на сарадњу у области привреде могу тумачити на начин сагласан Уставу Босне и Херцеговине".

Нажалост, и поред уставне могућности привредне сарадње између Србије и Републике Српске, која не доводи у питање суверенитет и територијални интегритет БиХ, вријеме које је иза нас показало је како је та сарадња изостала, иако је управо она кључна за економски опоравак и будућност Републике Српске, њену одрживост.

Из обиља примјера пропалих привредних субјеката у Републици Српској довољно је, рецимо, навести случајеве за наше прилике гиганата какви су били пољопривредни комбинат у Новој Тополи (пропали Фармланд), или добојски "Трудбеник", пропала индустрија компресора и опреме, свјећица и пнеуматских алата.

То су предузећа која су била носиоци привреде и развоја сваког од наведених крајева, у којима је био запослен велики број радника.

У тим случајевима на основу Споразума о успостављању специјалних паралелних односа могли су бити закључени његови анекси о привредној сарадњи Српске и Србије, који нису противни суверенитету и територијалном интегритету БиХ, а којима би, рецимо, била уговорена могућност да постојећи приватни пословни субјекти који се у Србији баве сличном дјелатношћу инвестирају у пољопривредни комбинат Нова Топола, а да Србија и Српска то суфинансирају одређено вријеме.

Такав пројекат није супротан ни Закону о систему државне помоћи у БиХ, јер је чланом 4. тог закона прописано да се он не примјењује на државну помоћ за пољопривреду и рибарство.

Но, и тамо гдје се тај закон примјењује, није искључена могућност привредне сарадње између Србије и Републике Српске. Наиме, та сарадња може бити кључна за оживљавање производње у привредним субјектима који су већ завршили у стечају, какав је случај поменуте индустријске фирме из Добоја. 

У тим или другим случајевима би Српска и Србија, уз одговарајуће инвестиције на бази јавно-приватног партнерства са приватним бизнисом из Србије, могле омогућити да поново оживи таква индустрија, при чему подухват привредне сарадње ради оживљавања одређене производње не може, по природи ствари, нарушити тржишну конкуренцију, а тиме ни бити у супротности са Законом о систему државне помоћи у БиХ. 

Наиме, када јавна власт Републике Српске, па и кроз привредну сарадњу са Србијом, ствара основе за формирање привредних субјеката или оживљавање производње у привредним субјектима који су завршили у стечају, то није нарушавање конкуренције према субјектима који већ постоје и баве се истом производњом. 

Супротно поимање значило би да само ти субјекти који већ постоје и баве се одређеном производњом (рецимо производњом компресора) могу то и даље да раде, а да јавна власт не може финансијски помагати стварање нових или оживљавање пропалих привредних субјеката, који би се такође бавили таквом производњом, чиме би се доприносило очувању државе и друштва и њиховом даљем развоју.

Због тога, дакле, такви пројекти и привредна сарадња нису нарушавање тржишне конкуренције, већ имају легитиман циљ спашавања државе и становништва од привредне, а тиме и свеопште пропасти.

Све су то разлози због којих треба користити могућности привредне сарадње које стоје на располагању Српској и Србији, при чему су економски бенефити које доноси та сарадња на добро и БиХ. Никако на њену штету.

Пише: Милан Благојевић