Ko zaista može da ugrozi SNSD?

Najveća prednost SNSD-a u ovoj izbornoj kampanji nije ni slogan, ni vizuelni identitet, pa čak ni pojedinačni kandidat. Njegova najveća prednost jeste uverenje dela javnosti da se, bez obzira na nezadovoljstvo, ništa suštinski ne može promeniti. U sistemima dugotrajne dominacije jedne stranke apatija nije politički neutralna: ona gotovo uvek radi u korist vlasti.

Upravo takav utisak ostavljaju prvi dani kampanje u Republici Srpskoj. Slogani i vizuali većine stranaka deluju stereotipno, bez naročite kreacije i energije, kao da su napravljeni po obavezi, gotovo „preko volje“. Ne oseća se veće uzbuđenje među građanima, ali ni među partijama. Kampanja se uglavnom odrađuje, umesto da se zaista vodi.

Za SNSD je takva atmosfera gotovo idealna. Stranka koja ima razvijenu infrastrukturu, disciplinovano biračko telo, lokalne odbore, koalicione partnere i prednost dugogodišnjeg upravljanja ne mora proizvesti veliki entuzijazam. Dovoljno joj je da svoje sigurne birače izvede na izbore. Opozicija, međutim, ne može pobediti na isti način. Njoj je potrebna veća izlaznost, osećaj da je promena moguća i politička energija koja će pokrenuti ljude koji su odavno odustali od izbora.

U dosadašnjem toku kampanje samo jedan akter pokušava da tu atmosferu promeni, pokret „Sigurna Srpska“ i njen lider Draško Stanivuković.

Dok drugi čekaju da kampanja nekako prođe, on obilazi Republiku Srpsku, poziva na izlaznost, proizvodi događaje i u najboljem smislu te reči, „luduje“ po terenu. Kamperi, neposredni susreti sa građanima, pokretljivost i stalno stvaranje novih slika možda nekome deluju kao puki politički marketing.

Međutim, u mrtvoj kampanji i sama energija postaje važan politički resurs. Stanivuković se, za razliku od većine konkurenata, ponaša kao da veruje da se izbori mogu dobiti.

Zato je potrebno razlikovati dva pitanja. Branko Blanuša, kao zajednički opozicioni kandidat, može neposredno pobediti Savu Minića u trci za predsednika Republike Srpske. Ali SNSD nije samo njegov predsednički kandidat. To je čitav sistem političke moći.

Ako se pitamo ko taj sistem može ozbiljnije ugroziti i promeniti odnos snaga u Narodnoj skupštini, onda se kao najozbiljniji odgovor nameće Pokret „Sigurna Srpska“. Za to postoji nekoliko razloga.

Pre svega, „Sigurna Srpska“ raspolaže kombinacijom političkih profila kakvu trenutno nema nijedna druga opoziciona organizacija. Draško Stanivuković donosi mladalačku harizmu, prepoznatljivost i sposobnost mobilizacije. Njegove pobede u Banjoj Luci 2020. i 2024. godine pokazale su da popularnost sa društvenih mreža može pretvoriti u stvarne glasove i da SNSD može pobediti i kada vlast uloži ozbiljne resurse u kampanju.

Igor Radojičić donosi ono što Stanivukoviću prirodno nedostaje: institucionalno iskustvo, upravljačku kompetenciju i sposobnost komunikacije sa umerenijim, starijim i politički opreznijim biračima. Njegova prošlost u SNSD-u za deo opozicione javnosti predstavlja teret, ali je istovremeno i njegova strateška vrednost.

SNSD se ne može poraziti samo okupljanjem građana koji su oduvek bili protiv njega. Potrebno je pridobiti i takozvane „meke“ birače vlasti – ljude koji žele promenu, ali ne žele neizvesnost. Radojičić upravo njima može ponuditi siguran izlaz iz dosadašnjeg političkog obrasca.

Dejan Kojić donosi lokalno uporište i vezu sa istočnim delom Republike Srpske. Njegova pobeda na Palama 2024. godine pokazala je da se SNSD može pobediti i izvan velikih urbanih centara.

Uz Branislava Borenovića, koji poseduje veliko parlamentarno i organizaciono iskustvo, „Sigurna Srpska“ više nije samo banjalučki projekat okupljen oko jednog popularnog gradonačelnika. Pokret je kandidovao liste u svih devet izbornih jedinica za Narodnu skupštinu i u sve tri izborne jedinice za Predstavnički dom Parlamentarne skupštine BiH, što potvrđuje ambiciju da postane organizacija republičkog obima. 

Posebno važna bila je odluka Stanivukovića i Pokreta da odustanu od sopstvenih kandidatura za dve inokosne funkcije i podrže Branka Blanušu za predsednika Republike Srpske i Marinka Božovića za srpskog člana Predsedništva BiH. Time je izbgenuto dodatno cepanje opozicionih glasova. Za novu političku organizaciju, koja želi da se nametne kao vodeća opoziciona snaga, to je bio čin strateškog samoodricanja, ali i dokaz koalicionog potencijala.

Jedinstvena šansa opozicije proizlazi i iz promenjenog položaja SNSD-a. Ovo su prvi opšti izbori posle pravosnažne zabrane Miloradu Dodiku da obavlja javnu funkciju. Iako ne može biti kandidat, njegovo ime i lik i dalje nose kampanju SNSD-a. To istovremeno pokazuje snagu njegovog političkog brenda i slabost stranke koja još nije pronašla samostalnog naslednika. 

Da je vlast ranjivija nego ranije pokazali su i prevremeni predsednički izbori. Posle ponovljenog glasanja Siniša Karan osvojio je 50,54 odsto, a Branko Blanuša 48,09 odsto glasova. Razlika je iznosila manje od 11 hiljada glasova. SNSD, dakle, više nije nedostižan. Međutim, tesna razlika sama po sebi neće proizvesti promenu. Potrebna je organizacija sposobna da nezadovoljstvo pretvori u izlaznost i parlamentarnu većinu.

Tu se nalazi i najveći izazov za „Sigurnu Srpsku“. Energija kampanje nije dovoljna ako ne bude praćena kontrolom biračkih mesta, snažnim lokalnim odborima, uverljivim ekonomskim programom i jasnim dogovorom opozicije o formiranju vlasti.

Poruka „Sigurno premijer“ politički je efektna jer parlamentarne izbore personalizuje i građanima nudi prepoznatljivo lice buduće izvršne vlasti. Ipak, predsednika Vlade građani ne biraju neposredno. Stanivuković može postati premijer samo ako iza njega bude stajala skupštinska većina. Zato Pokret mora objasniti ne samo ko bi vodio Vladu, već i ko bi je činio, na kojim prioritetima bi počivala i iz kojih sredstava bi finansirala obećane mere.

Postoji i opasnost preterane personalizacije. Ako se „Sigurna Srpska“ svede isključivo na Stanivukovićevu popularnost, ona može ponoviti upravo model koji kritikuje kod SNSD-a. Njena stvarna prednost nije jedan lider, već mogućnost da spoji Stanivukovićevu energiju, Radojičićevo iskustvo, Kojićev lokalni legitimitet, Borenovićevu političku infrastrukturu i nova lica koja mogu pokazati da postoji tim sposoban da upravlja Republikom Srpskom.

Istraživanje Koalicije „Pod lupom“ pokazuje zanimljiv paradoks: 73,9 odsto građana BiH smatra da izbori nisu slobodni i pošteni, ali 73,5 odsto ipak tvrdi da će glasati. To je prostor između nepoverenja i još uvek postojeće spremnosti na političko učešće. Ko uspe da građane uveri da njihov glas ovoga puta zaista može nešto promeniti, taj može promeniti i izborni rezultat.

Zato odgovor na pitanje ko može ugroziti SNSD nije samo ime jednog protivkandidata. Blanuša može pobediti Minića, ali „Sigurna Srpska“ ima najveću šansu da ugrozi samu strukturu dugogodišnje dominacije SNSD-a. Ona trenutno jedina pokušava da mrtvoj kampanji nametne tempo, da opozicionom biraču vrati samopouzdanje i da promenu predstavi kao realnu, a ne samo poželjnu mogućnost.

SNSD neće biti poražen još jednim opozicionim plakatom, saopštenjem ili rutinskom tribinom. Može biti poražen tek onda kada dovoljan broj ljudi poveruje da promena nije unapred izgubljena i zbog toga izađe na izbore. Za sada, „Sigurna Srpska“ jedina vodi kampanju kao da je tu jednostavnu činjenicu zaista razumela.

Za portal BN TV:

Stefan Surlić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu