Уставни суд БиХ угушио заштиту домаће економије

Писмо од неки дан које је политичарима упутило Удружења мљекара Републике Српске подстакло ме је да чланове тог удружења, а и све нас остале, подсјетим на нешто чему има 17 година, а што доказује како не само политичари својом пасивношћу гуше домаћу економију него је то учинио и Уставни суд БиХ на неуставан начин.

У писму поменутог удружења каже се како у БиХ:

"све слободно улази и сви вршљају по нашој кући", при чему се мисли на неконтролисани увоз свега и свачега у БиХ, по цијенама којима инострани произвођачи, неријетко помогнути од стране својих држава, угушише нашу економију.

Има томе лијека, оног правног, само што домаћи политичари на власти упорно неће да га користе, чиме они, а не само странци, угушише нашу економију.

Свједочили смо томе недавно, када је прије који мјесец Савјет министара БиХ упорно одбијао и одбио да уведе заштитне мјере ради заштите домаће индустрије челика и да тиме спаси од стечаја и нестанка Жељезару у Зеници и Рудник жељезне руде Љубија.

Не хтједе то учинити Савјет министара БиХ иако је то био начин да се спасу поменута жељезара и рудник, те упркос томе што увођење заштитних мјера у таквим случајевима дозвољавају и Споразум из 2008. године о стабилизацији и придруживању БиХ и ЕУ (ССП), као и Закон о спољнотрговинској политици БиХ.

Наиме, у члану 39. ССП садржана је општа заштитна клаузула, према којој БиХ као страна уговорница има право да предузме одговарајуће заштитне мјере када се производ једне стране уговорнице увози на територију друге стране у тако повећаним количинама  да то узрокује или пријети да проузрокује:

а) озбиљну штету домаћој индустрији у БиХ ;

б) озбиљне поремећаје у било којем сектору привреде у БиХ или тешкоће које би могле изазвати озбиљно погоршање економске ситуације.

Како видимо, ССП из 2008. дозвољава БиХ да уведе заштитне мјере ради заштите домаће економије, што јој дозвољава и Закон о спољнотрговинској политици БиХ, јер и тај закон, који није супротан ССП-у, прописује право Савјета министара БиХ на увођење три врсте заштите домаће економије:

1. заштитне мјере које се уводе када Савјет министара утврди (само када би хтио) да се инострани производ увози у БиХ у повећаним количинама да то проузрокује повреду домаће производње;

2. антидампинг заштита која се уводи када Савјет министара утврди да постоји дампинг, а то значи да се инострана роба увози у БиХ по цијени која је нижа од њене цијене у земљи поријекла, што изазива или пријети да изазове озбиљну штету привреди БиХ;

3. заштита од субвенционисаног увоза, која се уводи када се утврди да су производи или услуге који се увозе у БиХ субвенционисани од стране владе или друге институције у земљи поријекла.

Све у свему, и ССП и Закон о спољнотрговинској политици БиХ дозвољавају БиХ да уведе заштитне мјере ради заштите домаће економије, само што то политичари на власти упорно неће, чиме гуше нашу економију.

Једнако тако понаша се и Уставни суд БиХ. Сада далеке 2009. године тај суд је донио одлуку, број У-5/09 од 25.9.2009. године, којом је укинуо Закон о заштити домаће производње у оквиру ЦЕФТА, који је у јуну 2009. године усвојила Парламентарна скупштина БиХ.

Тим законом било је прописано провођење Споразума о приступању Централноевропском (ЦЕФТА) споразуму о слободној трговини и да се правила из тог закона примјењују у складу са претходно поменутим Законом о спољнотрговинској политици БиХ.

И у ЦЕФТА споразуму постоје одредбе, као и код ССП-а, према којима (члан 23. ЦЕФТА споразума) државе чланице тог споразума имају право да предузму одговарајуће заштитне мјере према другој страни када се било који производ увози из једне државе уговорнице у другу државу уговорницу у тако повећаним количинама да то проузрокује или пријети да проузрокује:

а) озбиљне штете домаћим произвођачима, или 

б) озбиљне поремећаје у било којем сектору привреде који би могли довести до озбиљног поремећаја економске ситуације у тој држави.

Очигледно је да ЦЕФТА споразум дозвољава државама његовим чланицама да уведу заштитне мјере ради заштите домаће економије, што по себи подразумијева и право државе да донесе закон какав је у јуну 2009. године донијела Парламентарна скупштина БиХ под називом Закон о заштити домаће производње у оквиру ЦЕФТА.

Нажалост, упркос свему реченом, Уставни суд БиХ је врло брзо након тога донио наведену одлуку, број У-5/09, којом је, супротно Уставу БиХ и поменутим овлаштењима која ЦЕФТА споразум даје својим државама чланицама, одлучио да није у складу са Уставом БиХ Закон о заштити домаће производње у оквиру ЦЕФТА.

Колико таква одлука Уставног суда БиХ противрјечи овлаштењима из ЦЕФТА споразума, а тиме и Уставу БиХ, свједочи и чињеница да је против те одлуке гласало троје судија (једна трећина) од укупно девет судија колико их је одлучивало у том предмету.

Тако је, дакле, и тај суд дао свој допринос гушењу домаће економије.

Др Милан Благојевић