Образовање је једина гаранција опстанка Републике Српске

Гашење три факултета је добра вест. У нормалним околностима, вест да је угашено три високообразовне установе у Српској, од укупно 18, могла би да узнемири све оне којима је стало до будућности Републике Српске.

Ипак, имена факултета и разлози због којих им није продужена акредитација јасно говоре да ове установе нису задовољавале ни минимум стандарда за образовање.

Остаје отворено питање колику су штету до сада произвеле, колико је људи са „дипломом“ ових институција изашло на тржиште рада и какве ће дугорочне последице то оставити по систем.

Наравно, док је акредитација била на снази, диплома се није могла оспорити без конкретних доказа о пропустима, али је важно да ове установе више неће производити штету.

Овакве „образовне“ институције не само да доприносе лошој слици образовног система него шаљу и погрешну поруку да је било каква диплома довољна за легитимацију, без обзира на квалитет знања.

Лажно образовање производи лажно знање, ствара лажне кадрове и доводи до лажне елите.

Сведоци смо нарастања потпуно лажне елите у Српској која је протоком времена, а мањком знања и поштења, помислила да је „Богом дана“ и изабрана да води.

Парадокс је да многи, без икаквог квалитета, мисле да су бољи од других, приписујући то сопственој „сналажљивости“.

Та „сналажљивост“ се, заправо, може описати као одсуство сваке врсте морала, поштења и страха, уз потпуну осионост и немар према друштву и држави.

Производ лошег образовања су људи без заслуга који се воде искључиво личним, не обазирући се на јавни интерес. Постојећи систем награђује негативан однос према друштву и држави.  

Развој бирократске државе, према Максу Веберу, подразумева два основна приступа кадрирању – систем заслуга (меритократију) и систем плена. Први је заснован на кадрирању због компетенција и знања, док је други заснован на „плену“ који партија добија победом на изборима.

Модерне, развијене државе доминантно негују систем заслуга, док поједине државе таворе у систему плена као доминантном начину кадрирања.

„Лов на плен“ су избори, а политичке партије, попут звери, кидају и деле плен после улова. Партија је постала биро за запошљавање, а партијска књижица једина улазница на сва врата. Историја нас није научила ничему.

Увек је било успона и падова, а најтежи су увек били они морални и вредносни. На то нас често подсете Дисови стихови:

„Остала нам још прашина на хартији, 

Ко једина успомена на џинове,

Сад сву славу пронађосмо у партији,

Пир поруге дохватио све синове,

Остала нам још прашина на хартији,

Под срамотом живи наше поколење.“ 

Владислав Петковић Дис (1910)

Овај цитат потврђује да су оваква стања део наше историје. На многе праве дипломе пада прашина, док се лажне уздижу у парламентима. Зачарани круг поделе плена нема краја, а води ка пропасти државе и друштва. Излаз постоји једино у образовању.

За образовање у Републици Српској има много решивих проблема, али постоје и они дубоки, који зависе од свих нас, а не само од власти – то су проблеми које су све власти до сада занемаривале. Реч је о демографској катастрофи која нам се приближава.

Република Српска иде силазном демографском путањом, а образовне институције прве осећају тај пад. Ако погледамо податке од 2000. године, видимо континуирани пад броја новорођених.

Од скоро 14.000 беба (13.995 у 1999. години; 13.643 у 2000. години) стигли смо до тога да је 2025. године први пут рођено мање од 9.000 беба (8.825). Пад од 36,9% указује на забрињавајуће стање.

У 2025. години било је само 8.650 ђака у првом разреду, што је знатно мање у односу на број рођених шест година раније, што указује и на исељавање родитеља са децом.

Исељење је још израженије код генерација које би требало да буду развојна база друштва (млади, студенти, радно способни). Уз методолошке ограде, број студената се драстично смањио у последњој деценији (у академској 2024/25. години пад од 42% у односу на 2011/12).

Оваква демографија – старење становништва и исељавање – неминовно ће довести до гашења још већег броја школа.

Већ сада имамо ситуацију да у многим подручним и сеоским школама имамо тек по неколико ученика.

Када је 2023. године објављено да је у пет година затворено 23 школе и 81 одељење, јавност је остала глува.

Данас смо на ивици провалије.

Можемо очекивати да ће се из године у годину само гасити школе и смањивати број наставника, док ће деца из удаљених села морати да путују километрима.

Све ће то, нажалост, бити само још једна „топла, људска прича“ погодна за телевизијско сажаљење, лајкове и коментаре, док нико неће мрднути прстом да промени суштину.

Зашто верујем у образовање у Српској?

Прича о малој школи која постоји цео век дала ми је оптимизам да може боље, упркос раније изнетим демографским показатељима. Крајем маја 2026. присуствовао сам обележавању 100 година постојања основне школе у Осмацима.

Мала општина у Републици Српској, формирана почетком рата, обележава век постојања своје школе. Када станете на степенице те школе, схватате да у радијусу од 500 километара не постоји ниједна држава која постоји 100 година у континуитету.

Школа је преживела све ратове, системе, лидере и партије, опстајући као место које окупља и образује децу. Та школа дели судбину свих крајева Републике Српске – број ђака се смањује, број одељења и наставника је све мањи, а са сетом се прича о временима када су учионице и ходници били пуни.

Нешто што постоји цео век не сме и не може да пропадне – то мора да буде приоритет сваке одговорне политике. Док постоји ова школа, постоји и општина Осмаци.

Без ђака, неће бити ни будућности. Ипак, ентузијазам запослених у школи да направе велику свечаност, да покажу свој рад и допринос образовању, да окупе генерације бивших ђака, наставника, директора, да се сете породица људи који су стварали образовање на овим просторима, пробудила ми је наду.

У мору негативних вести, повремено нас изненади успех ђака и студената из Републике Српске који широм света раде на великим пројектима.

Да би држава напредовала, ти успеси морају бити препознати од стране институција, а Република Српска мора постати тачка повратка за њихова знања и идеје.

Не можемо очекивати да се сви врате, али своја знања могу применити у модернизацији Српске. Само образоване нације су успешне нације.

Не постоји развијено друштво без образованог становништва. Образовне институције у Српској морају се отворити према људима који раде на престижним универзитетима. Њихов ангажман не сме бити условљен политичком подршком; он мора бити заснован искључиво на њиховом знању и доприносу.

Ипак, приступ мора бити промењен. Недавни проблем избора ректора Универзитета је најбољи показатељ да се овакве теме третирају као политичка, а не образовна тема. Универзитет треба да буде корективни фактор друштва, а не његова продужена рука.

Ово друштво шаље поруку да је знање споредно, а партија пресудна.

Образовање мора бити изузето из „система плена“ ако постоји жеља да Република Српска опстане. Иако је мање деце и реч је о проблему који се не решава лако, и то мало мора да буде образовано и оспосбљено да знањем напредује.

Ако се Српска одлучи за наставак оваквог пута – непотизма, незнања и нерада, онда је сама себи највећи непријатељ.

Владавина лоших ђака одвешће Српску право у нестанак. Управо зато, једина шанса за опстанак Републике Српске је образовање.  

Пише: проф. др Деспот Ковачевић, Факултет политичких наука Београд