"Олуја" није завршена док нема правде

Почетком сваког августа српско-хрватски односи враћају се на своју најдубљу и најболнију тачку. Док се у Хрватској војно-полицијска операција „Олуја“ обележава као национална победа и један од темељних догађаја савремене хрватске државности, Срби се сећају колона избеглица, убијених цивила, спаљених кућа, изгубљеног завичаја и чињенице да за највећи део злочина почињених током и непосредно након операције нико није одговарао.

Пише: професор Стефан Сурлић

У томе се налази суштина проблема. Не само у томе што два народа различито памте исти догађај, већ што је једна верзија прошлости институционализована као државна светковина, док је друга остала без правне сатисфакције.Хрватска сваке године слави победу. Српске породице већ више од три деценије тугују и чекају правду.

Такав однос није могуће превазићи протоколарним порукама о добросуседству, регионалној сарадњи или „окретању будућности“. Политички односи могу привремено бити стабилизовани, трговина може расти, министри могу размењивати посете, али дубинско поверење између два друштва није могуће изградити док се масовни егзодус једног народа представља само као споредна последица “легитимне војне операције”.

Егзодус који се претвара у фусноту

Током и након „Олује“ више од 200.000 Срба напустило је Крајину. Хуман Ригхтс Wатцх је овај догађај описао као највеће појединачно расељавање становништва током ратова у бившој Југославији. Многи сматрају и да је реч о највећем етничком чишћењу у Европи након Другог светског рата. Егзодус је био праћен убиствима српских цивила, масовним паљењем и минирањем кућа, пљачком имовине и стварањем услова у којима повратак великог броја прогнаних није био реално могућ.

Посебно је важно што значајан део злочина није почињен у непосредним борбама. Убијани су људи који су остали у својим селима, често старије особе које нису могле или нису желеле да напусте домове. Куће су паљене и имовина уништавана након што су хрватске снаге већ успоставиле контролу над територијом. Хуман Ригхтс Wатцх је још 1996. оценио да обим и трајање злоупотреба указују на то да су хрватске власти знале за убиства, паљевине и пљачку, али су дозволиле да се таква дела наставе у атмосфери некажњивости.

Зато „Олуја“ не може бити сведена на војну операцију која је имала само један циљ и само једну последицу. Она јесте означила крај Републике Српске Крајине и успостављање хрватске контроле над територијом, али је истовремено произвела скоро потпуни нестанак Срба из крајева у којима су вековима живели.

Године 1991. у Хрватској је живело 581.633 Срба, односно 11,5 одсто укупног становништва. Према попису из 2021. године, њихов број је смањен на 123.892, односно 3,2 одсто становништва. Српско народно вијеће упозорава да се, поред ратног прогона и изостанка повратка, део преосталог становништва суочава са стигматизацијом, асимилацијом и такозваном етничком мимикријом — прикривањем националног идентитета због друштвеног притиска. То није само демографска статистика. То је трајна политичка последица „Олује“.

Када са једне територије нестане највећи део једне историјске заједнице, а држава која је том територијом овладала тај догађај обележава готово искључиво као празник победе, онда питање није само како се тумачи прошлост. Питање је каква је морална порука упућена онима који су протерани и њиховим потомцима.

Хаг није утврдио да злочина није било

У хрватској јавности ослобађајућа пресуда Анти Готовини и Младену Маркачу често се представља као коначан доказ да је „Олуја“ била потпуно чиста војна операција. Такво тумачење није правно тачно.

Првостепено веће Хашког трибунала осудило је Готовину на 24, а Маркача на 18 година затвора, закључивши да су учествовали у удруженом злочиначком подухвату чији је циљ био трајно уклањање српског цивилног становништва из Крајине. Жалбено веће их је 2012. ослободило, тесном већином од три према два, зато што је оспорило метод којим је првостепени суд утврђивао незаконитост артиљеријских напада.

Али ослобађање конкретних оптужених не значи да српски цивили нису убијани, да њихове куће нису паљене или да није постојао системски неуспех у спречавању и кажњавању злочина. Хашка пресуда није избрисала Груборе, Вариводе и друга места страдања. 

Слично важи и за пресуду Међународног суда правде из 2015. године. Суд није прихватио тврдњу Србије да је током „Олује“ почињен геноцид, јер није утврдио посебну намеру физичког уништења српске националне групе. Али је закључио да су хрватске снаге током и након операције починиле убиства Срба који су бежали или остали на територији под хрватском контролом, као и дела којима су Србима нанете тешке телесне или душевне повреде. Дакле, суд није утврдио да злочина није било. Утврдио је да није доказана геноцидна намера у уском правном смислу.

Та разлика је пресудна. Међутим, у политичкој култури се правно ослобађање од најтеже могуће квалификације претворило у много ширу поруку: да заправо нема никаквог злочина.

Можда најпоразнији биланс три деценије након „Олује“ јесте чињеница да злочини постоје, жртве имају имена, места злочина су позната, али одговорних готово да нема. Према прегледу судски утврђених чињеница који су објавили Фонд за хуманитарно право, Доцумента, РЕКОМ мрежа помирења и Иницијатива младих за људска права Хрватске, процесуирање злочина повезаних са „Олујом“ резултирало је са свега две осуђујуће и две ослобађајуће пресуде, док починиоци бројних документованих злочина и даље нису кажњени.

У Груборима су 25. августа 1995. убијени српски цивили који су остали у селу. У Вариводама је 28. септембра, готово два месеца након завршетка главних борбених операција, убијено деветоро српских цивила, углавном старијих људи, у њиховим кућама и двориштима. За те злочине није успостављена правоснажна индивидуална одговорност њихових извршилаца.

Управо је некажњивост оно што „Олују“ претвара из историјског ратног догађаја у трајну политичку рану. Да су злочини истражени, починиоци кажњени, породице обештећене, имовина враћена, нестали пронађени и повратак озбиљно подржан, две стране би и даље могле различито тумачити војни и политички карактер операције. Али постојао би минимум правде за жртве.

Асиметрија сећања

Од Србије се готово редовно очекује да свако помињање српских жртава одмах допуни ограђивањем од политике деведесетих, признањем српских злочина и прихватањем хрватског ратног контекста. Наравно да се злочини почињени над Хрватима не смеју порицати. Али поставља се питање због чега се само од српског сећања захтева да буде праћено обавезним самопропитивањем.

Када се у Хрватској обележава „Олуја“, не захтева се да централни говор почне именима српских цивила убијених у Груборима, Вариводама, Гошићу или другим местима. Не захтева се да прослава буде условљена признањем да се велики број прогнаних никада није вратио. Не тражи се да хрватски државни врх пре сваке прославе објасни зашто су познати злочини остали без кажњених починилаца.

Хрватској је дозвољено да своју победу посматра из националне перспективе. Од Србије се очекује да своје страдање стално објашњава перспективом регионалних односа. То није помирење. То је асиметрија моћи пренета у политику сећања.

Разлог за то лежи у једноставној чињеници. „Олуја“ се налази у самом средишту оснивачког мита савремене Хрватске: она није представљена само као војна победа, већ као завршни чин националног ослобођења, територијалног заокруживања и историјског остварења државности. Због такве симболичке функције око ње је изграђен наратив о готово безгрешном рату, у којем признање систематских злочина над српским цивилима не делује само као критика појединачних поступака, већ као претња моралној чистоти читавог државотворног пројекта. 

Отуда и упорно одбацивање сваке квалификације рата која би указивала на његову унутрашњу, грађанску димензију. Срби у Хрватској нису укључени у доминантно сећање као грађани једне државе који су, без обзира на политичку побуну и одговорност дела њиховог руководства, поседовали грађанска права и припадали њеном историјском друштвеном ткиву. Уместо тога, ретроактивно су представљени готово искључиво као продужена рука “спољног агресора”, као страни елемент на путу стварања државе. Такав наратив омогућава да њихов масовни одлазак буде протумачен као уклањање препреке државности, а не као нестанак великог дела сопственог становништва. 

У таквој конструкцији нема довољно простора за Србе као жртве. Нити се рат карактерише као грађански сукоб јер Срби нису доживљавани као грађани.Казнити починиоце значило би признати да се испод слике беспрекорне победе налази страдање невиних људи. За зрелу државу то не би представљало слабост. Представљало би доказ моралне и институционалне снаге.

Стога се не види да у догледној будућности српско-хрватски односи могу да уђу у фазу нормализације, јер добар однос подразумева минимум међусобног признања. То значи да би Загреб требало да призна да српско страдање није пропагандна конструкција Београда, већ историјска и правна чињеница. Требало би да прихватити да су Срби из Крајине имали своје домове, имовину, гробља, породичне историје и право да не буду колективно третирани као непријатељска популација.

Посебно је проблематично што се од Србије често очекује да хрватску прославу прихвати као легитимни израз националног поноса, док се свако снажније српско обележавање прогона описује као национализам, политизација жртава или повратак у деведесете.

Међутим, сећање на прогнане није национализам. Захтев за кажњавање убица цивила није историјски ревизионизам, а помирење свакако не подразумева да Срби прихвате „Олују“ као празник. А посебно не захтева да избегличке колоне посматрају као неизбежну цену стварања савремене хрватске државе. 

За БН ТВ портал:

Стефан Сурлић, ванредни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду

(Фото: БН)