Централно спомен-обиљежје је нови симбол Српске

-Браће и сестро, даме и господо. Христос се роди! Драге породице погинулих бораца, мајке и очеви, синови и кћери. Сестре драге. Желим прије свега да изразим највећу могућу људску захвалност јер су ваши најмилији дали своје животе за слободну Републику Српску. Желим да вам се поклоним. То не радим зато што је то протокол и зато што то данас тако треба, него зато што то стварно тако осјећам – вама у име и част ваших најмилијих, који су животе дали за слободу Републике Српске и слободу свих нас. Нека им је вјечна слава и хвала!

Овим реченицама свој говор почео је градоначелник Драшко Станивуковић на данашњем освештању Централног спомен – обиљежја погинулим борцима Одбрамбено – отаџбинског рата, а у склопу обиљежавања Дана Републике Српске.

-Осјећам потребу да поздравим и да се захвалим сваком борцу, сваком ратном-војном инвалиду, свима онима који су били спремни да дају живот за Републику Српску. И вама једнако желим да се захвалим. Само ви који сте данас овдје, који ово гледате и слушате и само ви, а можда и понајвише Бог зна како сте живи и што се међу живима, као и то које секунде су вас дијелиле од тога да ваша имена данас овдје нису уклесана.

И зато и вама огромна захвалност. Исто тако, желим да се захвалим и свима онима који нису дочекали овај тренутак. Много је бораца који нису страдали у периоду од 1991. до 1995. године, али су прошли велике муке у том периоду. Неки су умрли и нису дочекали да данас буду овдје. Сретао сам их кроз посао, кроз оно што радим и тада су ми рекли:

„Само да дочекамо да се изгради Централно спомен – обиљежје, да га пољубимо, да се поклонимо“. Многи нажалост нису дочекали. Велико хвала и свим онима очевима и мајкама, који су исто тако дали своје најмилије, а опет нису дочекали овај тренутак. Зато је овај тренутак тако посебан и тако важан – рекао је градоначелник.

Поручио је како је ово дан када из свих нас треба да изађе оно што стварно осјећамо.

-Три деценије су, како Бања Лука и цијела Република Српска чекају подизање симбола којим ће се одати дужна почаст за више од 26 хиљада оних који су у најтежим тренуцима наше савремене историје били најбољи. Бити најбољи када је најтеже – е то је најтеже.

А они су то и успјели и хвала им. Више од три деценије, како њихове породице, потомци, њихови саборци, чекају подизање овог монумента, ону генерацију која ће споменик да подигне, али чекају и оне генерације које ће усправити њихово име – поносно и часно. Чекају оне генерације које ће својим идеализмом сачувати њих од заборава. Јер Република Српска има на кога и због чега да буде поносна.

Ево, три деценије након јуначке одбране Републике Српске и њеног међународног признања, подижемо овај величанствени монумент. Подижемо овај симбол који је постављен у епицентар највећег града, у душу Републике Српске, у срце свог бића. Ово је нови симбол Републике Српске – рекао је градоначелник.

Како је казао – Централно спомен – обиљежје није само споменик борцима који су дали животе.

-Можемо да кажемо да је ово зборно мјесто свих нас, свих наших светиња и најузвишенијих идеала. Сјећам се – прије готово пет година када сам први пут сјео са својим сарадницима и рекао: „Хајде да испунимо нашу завјетну дужност, хајде да изградимо Централно спомен – обиљежје“.

У тој просторји као да сам осјетио неку маглу, нешто немогуће. Чинило се да је то као неки немогућ задатак, али сам тада схватио. Данас, могу овдје да кажем да када човјек нешто хоће свим својим бићем, нема тога што може бити немогуће – постоји само могуће, баш као овај споменик.

Ни за наше борце тада ништа није било немогуће. Као и тада, у тим околностима – од 1991. до 1995. године, под таквим међународним притиском, снивати о слободи је било немогуће.

Али, воља наших бораца је учинила да данас слобода буде најљепши укус који сваки дан осјећамо. Због тога им вјечно хвала јер данас удишемо ту слободу. Нема немогућег – наставио је градоначелник.

Истакао је како данас може да каже да је прича о опстанку Републике Српске за њега успјешно завршена.

-Ипак, у 21. вијеку, данас, 34 године послије рата, причати причу о опстанку Републике Српске је наш пораз. Немојте то радити, молим вас. Морамо да говоримо о развоју, напретку. Јер опстајати значи преживљавати, дословно значи живот на апаратима. Република Српске не смије да опстаје.

Њима у част Република Српска мора да напредује, да се развија, да буде најбоља могућа верзија сваког дана и сваког тренутка. јер причати о опстанку њима, који су то обезбиједили није у реду.

Могу да кажем да је највећи дуг према њима, према њиховој жртви наш рад и залагање. То је жртва коју морамо да дамо нашим борцима. Највећи допринос њиховој жртви на овај олтар који се зове централно Централно спомен – обиљежје је наша марљивост, да будемо најбољи. Да нас сваког дана краси оптимизам, без обзира колико тешки и немогући тренуци били – а биће таквих.

Е тај оптимизам, та жртва, тај рад и тај труд – ако свако од нас буде боља верзија себе, сваки наш лични успјех је жртва њима. Ако је свако од нас мало бољи. Оно, што урадимо за опште, колективно добро је опет највећи допринос њима. Опет кажем – на овај олтар морамо то да пренесемо – рекао је градоначелник.

Како је нагласио – то је позив свим генерацијама, ратној дјеци, дјеци рођеној послије рата – нема времена ни да жалимо, ни да плачемо, него да стварамо земљу достојних.

-Ово је наше огледало, ово је наша обавеза. Прича о Централном спомен – обиљежју није прича о мермеру, граниту или било којем другом материјалу од којег је овај монумент грађен. Прича о Централном спомен – обиљежју је у суштини наша повезница са небом. Централно спомен – обиљежје је најрјечитији свједок настанка и стварања Републике Српске.

Ова имена овдје нису само уклесана и уписана – њихова имена овдје су овјековјечена – везана за вјечност, времена која ће доћи и генерације које тек долазе. Тај сусрет треба да значи развој и напредак сваки пут, треба да значи бољу Републику Српску. Зато можемо рећи да је Централно спомен – обиљежје родослов српске слободе и борбе. Овај датум. 8. јануар 2026. године мора остати заувијек уписан и упамћен – казао је он.

Подсјетио је и на то колико је битно да сваког ко посјети наш град обиђе овај монумент.

-Зато данас, нама који водимо земљу и Бању Луку – можемо овдје дати још један завјет – да сваки пут када нам неко дође – ако га овдје не доведемо, нисмо га упознали са нама. Ако овдје не дође, није нас упознао. Ако не жели да дође овдје – онда нас не поштује и не треба ни долазити.

И зато је добро што је овај споменик баш у епицентру града. Ја дајем то обећање и нека буде завјет свима који воде ову будућност, без обзира како се звали или презивали. Као што ми гледамо овај споменик, он гледа у нас – какве одлуке доносимо, како се понашамо, како дјецу васпитавамо.

Јесмо ли кукавице или храбри, имамо ли достојанства. Ево нашег огледала и нашег одраза. Зато Централно спомен – обиљежје јесте вјечна опомена и јесте завјет, јесте светионик и јесте извориште наше снаге. Оно је наш одраз! За мене је ово Централно спомен – обиљежје извориште снаге!

Од данас, нека буде извориште наше слоге – да око најважнијих националних тема будемо апсолутно сложни, јединствени и да око тога немамо дилему – рекао је Станивуковић.

Јасно је поручио једно: Централно спомен – обиљежје је ту јер на овај начин инсписујемо нову страницу историје Републике Српске.

-Око нас постоје бројна спомен-обиљежја, помен – чесме, спомен – бисте и бројни путокази нашег историјског страдања и борбе. Не можемо да не видимо споменик „Живот“ који је посвећен трагичној смрти 12 беба, Тополу ужаса, споменик Велеиздајничом процесу на гробљу Свети Пантелија. На Бањ брду је подигнут споменик Крајишници који су се борили за ову земљу.

Да заборавимо споменике – то не можемо. То чини нашу земљу, земљу Бранка Ћопића, Петра Кочића, бана Тисе Милосављевића, Његоша, Стефана Немање, Твртка И Котроманића и свих оних који су се кроз историју борили за нашу земљу. Али, сви ти споменици тек сада, са овим Централним спомен – обиљежјемм, тек сада чине своју пуноћу.

Тек сада можемо рећи да Бања Лука добила своје име и презиме, част и достојанство, понос, сву своју тугу, али и сав свој понос и вјеру, љубав. Тек сада, са овим спомеником – рекао је градоначелник.

Ипак, како каже – још нешто морамо да урадимо и то треба да ураде ове нове генерације.

-Ја се надам да у будућности више никада нећемо подизати овакве споменике, јер то значи да више нећемо страдати. То од срца данас желим! Али, морамо да завршимо меморијални комплекс у Градини, у Јасеновцу што је завјет, наша обавеза, јер нема више чекања.

Желим рећи – нека Господ милостиви благослови нас, ово наше дјело, нашим очевима, стричевима, свој нашој браћи. Свим нашим дивним очевима, синовима, нашим дивним јунацима нека је вјечна слава и хвала – закључио је градоначелник Драшко Станивуковић. 

(БН)   Фото: БН