Благојевић о закону о полицији Српске: Уставносудска моћ

Народна скупштина Републике Српске, тачније речено њена 44 посланика владајуће коалиције, од укупно 83 посланика колико има парламент Српске, 3. јула ове 2025. године усвојила је приједлог Закона о измјени и допунама Закона о полицији и унутрашњим пословима Републике Српске, чиме се хоће стварање нечега што је по својој природи резервни састав полиције, ма колико се актуелна власт трудила да ту суштину не назове тако, већ умјесто тога користи еуфемизам "помоћни састав полиције".

Међутим, с обзиром на чињеницу да је ресорни министар током скупштинске расправе о приједлогу наведеног закона рекао да МУП-у Републике Српске у овом тренутку недостаје више од хиљаду полицијских службеника, те да у том, како га власт зове, "помоћном саставу" неће бити више од 20% у односу на број припадника редовног састава, који, кажу упућени, износи око 5.500, очигледно је да би то могао бити респектабилан број од 1.100 додатних припадника МУП-а Републике Српске. 

Они би, како такође рече ресорни министар, били ангажовани само по потреби, када треба да се надокнади велики број полицајаца у одређеним пословима. А то су, не треба нам министар то рећи јер је то општепознато у нашој опскурној збиљи, прије свега послови заштите Милорада Додика када њему буде затребало, па тек онда евентуално и послови заштите безбједности. 

Због тога је, све у свему, тај састав по таквој својој природи и функцијама ништа друго до резервни састав полиције као оружане силе.

С тим у вези може се поставити питање уставности таквог закона, ако се узме у обзир наредна аргументација.

Најприје треба подсјетити на једну сурову истину коју је давно о Уставу САД и Врховном суду САД изрекао некадашњи гувернер Њујорка, а потом и судија Врховног суда САД. 

Био је то Цхарлес Еванс Хугхес, који је био гувернер Њујорка од 1907. до 1910. године, а затим и судија Врховног суда САД. За њега је остало записано да је рекао: "Ми смо под Уставом, али Устав је оно што судије кажу да је Устав".

Иако се ради о мисли, боље речено истини, изреченој за Врховни суд САД, то је универзална истина која до данас није изгубила на својој свјежини и актуелности не само у САД, већ и у државама у којима о уставности одлучују уставни судови, а не врховни суд, какав је случај и са Босном и Херцеговином.

Актуелност и истинитост наведене мисли може доћи до изражаја и у случају закона с почетка овог текста, а ево и како.

Видјели смо да оно што овим законом хоће власт у Републици Српској јесте резервни састав њене полиције као оружане силе.

И ништа у томе не би било спорно да није нечега за шта је својевремено гласала и данас актуелна власт у Републици Српској, а то је Закон о одбрани БиХ, којим је Република Српска укинула своју Војску и Министарство одбране и те послове пренијела на БиХ.

Е у том Закону о одбрани БиХ има један члан који може срушити цијелу конструкцију резервног састава полиције која је данас изгласана у Народној скупштини, под условом да неко, ко је овлашћен за то, покрене поступак за оцјену уставности пред Уставним судом БиХ, и ако судије тог суда кажу: Да, ми смо под Уставом БиХ, али Устав БиХ је оно што ми кажемо да јесте".

О којој је то одредби Закона о одбрани БиХ ријеч?

То је члан 2. став 1. У првој реченици тог става каже се: "Оружане снаге су професионална, једна војна сила коју организује и контролише Босна и Херцеговина". Али одмах потом слиједи за овај случај кључна реченица која гласи: "Оружане снаге имају активну и резервну компоненту".

Кључна ствар у овој другој реченици је њен смисао (циљ), то јест њено објективно значење. Другим ријечима, да ли је законодавац том одредбом у ствари прописао да само Оружане снаге БиХ могу имати активну и резервну компоненту чиме је, ако је то циљ и објективно значење те одредбе, њоме у ствари истовремено забранио да друге оружане формације у БиХ (ентитетски МУП - ови) имају резервни састав.

Лично сматрам да цитирана одредба нема значење такве забране, али није важно шта ја (и други који се у томе слажу са мном) мислим о томе, већ шта ће у случају уставног спора о томе одлучити Уставни суд БиХ.

А он управо може одлучити да та одредба има значење да само Оружане снаге БиХ могу имати резервни састав, те да је Закон о одбрани тиме забранио да ентитетски МУП-ови имају резервни састав. 

И тиме ће, ако до тога дође, бити у пракси доказане три ствари.

Прво ће бити доказано колико они који су из Републике Српске гласали за такву одредбу Закона о одбрани нису имали знања да у тај закон додају одредбу према којој и МУП-ови ентитета имају право на резервни састав, у ком случају Уставни суд не би могао тумачити и одлучити да садашња одредба има значење да само Оружане снаге БиХ могу имати резервни састав, а не и ентитетске полиције.

Друга ствар чија истинитост би била потврђена јесте мисао већ поменутог америчког судије да је устав оно што судије највишег суда кажу да јесте.

А кад то кажу те судије, оне тиме кажу не само да наведена одредба Закона о одбрани има једино такво значење, већ тиме судије кажу и нешто што је још давно рекао Аристотел у својој Никомаховој етици (1129б 12), а то је: "...јасно је да је све оно што је законито у извјесном смислу и праведно. Све што је законодавством одређено је законито, за сваку такву законску одредбу ми тврдимо да је праведна".

Због тога се на крају може очекивати да судије Уставног суда БиХ овај закон и резервни састав полиције Републике Српске прогласе неуставним, казавши на крају да према члану 3.3б) Устава БиХ ентитети имају уставну обавезу да им закони не буду супротни законима усвојеним на нивоу БиХ, па пошто је резервни састав полиције Републике Српске супротан претходно цитираној одредби Закона о одбрани БиХ, према којој, по тумачењу Уставног суда БиХ, само Оружане снаге БиХ могу имати резервни састав,  због тога је Уставни суд БиХ укинуо тај закон Републике Српске, водећи се максимом да је Устав БиХ оно што судије Уставног суда БиХ кажу да јесте, без обзира јесу ли те судије у праву или не.

Аутор: Др Милан Благојевић