Др Благојевић: Себичност једног политиканства

Нобеловац Иво Андрић својевремено је казао како плиткоумни људи не мисле о изузетним и судбоносним догађајима уопште, све док их не осјете на својој кожи, као и да је једна од слабости човјека његова мала и ограничена способност предвиђања крупних и судбоносних ствари.

Тешко да има другог простора од овог нашег на којем би се у пракси могла боље спознати истинитост наведених мисли, јер нигдје се, осим овдје у Босни и Херцеговини, није догађало да се један простор зове државом чланицом УН, а да ипак у њој не владају њене институције, да оне доносе државне законе, већ да то чини странац и да у том наметању своје воље наилази на помоћ домаћих појединаца који зарад личне користи претварају себе у слуге те самовоље, не мислећи, баш као плиткоумни из Андрићеве мисли, на сву судбоносност таквог начина владања све док га не осјете на својој кожи.

У то смо се могли увјерити и ових дана.
Наиме, на недавно завршеној сједници жалбеног вијећа Суда БиХ у предмету против Милорада Додика и Милоша Лукића могло се чути, и то по први пут и само зато што то треба Додику у том случају, како закон Кристијана Шмита, којим је наметнуто да је кривично дјело ако се не извршавају акти ОХР-а, није објављен у Службеном гласнику БиХ прије него што је Додик потписао неуставни указ о проглашењу Закона о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ.

Међутим, износећи ову тврдњу, бранилац Милорада Додика је пропустио да каже неколико битних чињеница, што је и разумљиво, јер му оне никако не одговарају.

Дакле, пропустио је, рецимо, да каже како је високи представник Педи Ешдаун, када је за вријеме свог мандата у октобру 2002. године наметнуо амандмане на Устав Федерације БиХ, одредио да ступају на снагу одмах, без обзира када ће бити објављени у Службеном гласнику Федерације БиХ.

Или, када је Ешдаун у јулу 2002. године Републици Српској наметнуо Закон о имунитету, који је и данас на снази, није Милорад Додик ни ријеч рекао против тог закона, па тако ни против одредбе (члан 9) према којој тај закон ступа на снагу одмах, без обзира на то када ће бити објављен у Службеном гласнику Републике Српске.

Или, када је Ешдаун 6.10.2002. године наметнуо одлуку којом је Средоја Новића, као Додиков кадар, именовао за директора СИПА-е, ни Додик, а ни Средоје, се не успротивише одредби из те одлуке према којој она ступа на снагу одмах, без обзира када ће бити објављена у Службеном гласнику БиХ.

Ако нису тада били против тога, и Додик и његов Средоје имали су прилику за поправни 2005. године. Наиме, 7. јуна 2005. године Ешдаун је опет наметнуо одлуку којом је поново наредио да Додиков Средоје Новић још један (четверогодишњи) мандат буде директор СИПА-е. И опет је Ешдаун и за ту своју одлуку наредио да ступа на снагу одмах, што значи без обзира на то када ће бити објављена у Службеном гласнику БиХ.

Међутим, иако су имали прилику да се поправе макар тај пут и кажу Ешдауну да умјесто одмах, Средоје настави да директорује тек након што та одлука буде објављена у Службеном гласнику БиХ, не учинише то ни тада, како Додик, тако ни Средоје. А и како би, кад је то била одлука која је тада ишла њима двојици у прилог.

Били су ово само неки из обиља примјера о томе да је ОХР до сада много пута наметао своје уставне, законске и друге акте у којима је одређивао да ступају на снагу одмах, што значи да моментом њиховог наметања постају одмах важећи и дјелотворни, без обзира на датум њиховог објављивања у домаћем службеном гласилу.

Такво поступање је потврдио и Уставни суд БиХ. Наиме, 23. марта 2023. године Уставни суд БиХ је, одлуком број У-27/22, одлучио да су у складу са Уставом БиХ амандмани које је у октобру 2022. године на Устав Федерације БиХ наметнуо Кристијан Шмит, као и да су у складу са Уставом БиХ измјене и допуне Изборног закона БиХ које је Шмит такође наметнуо у октобру 2022. године.

И у тим случајевима Шмит је наредио да његови амандмани на Устав Федерације БиХ те измјене и допуне Изборног закона БиХ ступају на снагу одмах, а не по објављивању у одговарајућем службеном гласнику, тако да је Уставни суд БиХ, одлучивши да су ти прописи Кристијана Шмита у складу са Уставом БиХ, одлучио и да је у складу са Уставом БиХ те Европском конвенцијом о људским правима и слободама и када је Шмит одлучио да ти акти ступају на снагу одмах.

Ни тада Додик није дигао глас против тога, као ни против чињенице да је за такву одлуку Уставног суда БиХ гласао и Златко Кнежевић, судија из Републике Српске кога је Додикова скупштинска већина у Народној скупштини именовала на ту функцију 2011. године.

Није то учинио Додик, јер се тада није радило о њему, што сасвим довољно говори о његовом разорном политикантству, чија суштина се своди на то да је допуштено све што њему лично користи у датом тренутку. Од тога код њега постоји само један изузетак, а то су случајеви када нешто што је раније дозвољавао постаје штетно за њега и једино за њега.

Само у таквим случајевима, каква је и недавна сједница жалбеног вијећа Суда БиХ у предмету против Милорада Додика, он је спреман да погази оно што је некада прихватао, када је њему и играчима из његове СНСД репрезентације тако одговарало.
Све у свему, осим што је себично, то је и погубно и јадно политикантство.

Др Милан Благојевић