Неконтролисана моћ уништава један народ и државу

Замислимо да неко, нека битанга јер само такви могу имати порив и спремност да то учине, прибави себи толику моћ да претвори покрајину Војводину у свој приватни посјед, као што је Милорад Додик учинио са Републиком Српском.

Др Милан Благојевић 

И замислимо да тај једног дана, због својих личних интереса које приказује као наводне интересе и одбрану покрајине, заједно са ликовима попут Ненада Стевандића, којег је упрегао за свог предсједника парламента Војводине, одлучи да донесе, и донесе већином осталих за своје интересе упрегнутих посланика, закон о забрани дјеловања МУП-а Србије на територији Војводине.

Такав закон значи да пододиковљени полицајци Војводине имају обавезу да употријебе сву силу против МУП-а Србије, ако би тај МУП покушао да обавља своје уставне и законске дужности на територији Војводине. 

У том случају било би очигледно да су војвођански Додик, војвођански Стевандић и за Додика упрегнути војвођански парламент учинили кривично дјело напада на уставно уређење Србије, из члана 308. Кривичног законика Србије, и то силом и пријетњом употребе силе, јер они полицајци војвођанског Додика по том за Додика донесеном закону морају да употријебе и силу, а не само да њоме пријете, ако би МУП Србије покушао да на територији Војводине обавља своје функције, без обзира што су тај исти Додик и његови послушници неколико година уназад гласали у парламенту Србије за закон по којем МУП Србије има право и дужност да дјелује на цијелој територији Србије, а то значи и у Додиковој Војводини.

Убрзо послије свега војвођански Додик и Стевандић оду у иностранство, рецимо у Мађарску, па тужилаштво Србије затражи, а надлежни суд нареди издавање и међународне потјернице за њима двојицом те све то достави Интерполу.

Званични Београд би се с пуним правом бунио против свакога ко би овакво поступање правосуђа Србије етикетирао као наводни политички прогон, с обзиром на то да у наведеним радњама војвођанског Додика и Стевандића нема ничега политичког, већ само и искључиво криминалног, због чега ни правосуђе Србије у том случају не врши никакав политички прогон, већ само кривичноправни прогон учинилаца кривичног дјела напада на уставно уређење, које кривично дјело прописују и све друге државе чланице Интерпола како би заштитиле своје уставно уређење.

Највећа трагедија и пораз права у том случају било би да Интерпол одбије да изда међународну потјерницу, уз лаконско "образложење" да то чини зато што се наводно ради о политичком гоњењу, а да њему члан 3. Устава Интерпола забрањује да предузме било коју интервенцију или акцију политичког, расног, војног или вјерског карактера.

Како, побогу, то, шта то значи, запитала би се у том случају с пуним правом званична Србија. Па мој војвођански Додик и војвођански Стевандић нису предузимали политичке радње, већ кривичноправне радње напада на уставно уређење Србије, што је, господо из Интерпола, кривично дјело, а не политичко дјело, и то не само у Србији, већ и у вашим државама, без обзира из које од њих сте дошли да радите у Интерполу.

Осим тога, рекла би даље с правом Србија овима из Интерпола, па погледајте и ваш Списак кривичних дјела за која се не може издати Интерполова црвена потјерница (Списак ажуриран 28.1.2022. године). Ни на њему није прописано да Интерпол не може издати црвену потјерницу за кривично дјело напада на уставно уређење државе. 

Дакле, закључила би с правом званична Србија, нити је кривично процесуирање за напад на уставно уређење државе политичка радња у смислу члана 3. Устава Интерпола нити се то кривично дјело налази на Интерполовом Списку кривичних дјела за која се не може издати Интерполова црвена потјерница.

Зато сте, господо из Интерпола, ви грубо злоупотријебили своја овлаштења када сте противправно одбили да издате црвену потјерницу за војвођанским Додиком и Стевандићем.

Пише: Др Милан Благојевић