Академска заједница без ауторитета и прилично пасивна

На факултетима широм Републике Српске расте осјећај да је академска заједница све мање спремна да критички преиспитује одлуке власти и поставља питања која могу изазвати контроверзу. Умјесто тога, многи академици бирају сигурнији пут, избјегавајући теме које би могле довести до конфликта са политичким и друштвеним естаблишментом. Поставља се питање зашто је тако и гдје су данас факултети, универзитети и академија наука?

Знање се мора знати, оно се не може купити, али живимо у друштву у коме се купују дипломе, сертификују незналице, плагирају докторати и стичу лажна академска достигнућа. По оцјени професора доктора Петра Кунића у оваквом амбијенту у Републици Српској нема прогреса што се тиче универзитета и академије наука.

“Наравно да су главни елементи назадовања универзитета, па и Академије управо у чињеници да је политички наратив постао пресудитељ свега и свачега. Тај политички наратив ушао је у факултет, а ушао је и у Академију наука.”, сматра проф. др Петар Кунић.

У условима назадовања универзитета, смањења броја студената све је мање академских расправа о кључним друштвеним питањима. Ако је образовање златни кључ слободе, зашто су онда наши умови, наши интелектуалци заробљени у оковима ћутања?

Рајко Томаш, редовни професор на бањалучком универзитету, става је да је академска заједница у Републици Српској прилично пасивна.

“Међутим постоји један дио академске заједнице који је врло активан али који је нажалост у таквим процедурама да мора да се бори за референце за напредовање тако да нису орјентисани на рјешавање домаћих проблема него једноставно боре се за оно што представља сутра основу за њихову егзистенцију.  Један дио академске заједнице јесте паисван, један дио академске заједнице је у политичким водама.”, каже Томаш.

Марко Ђого, декан Економског факултета УНИС наводи да је овдје код нас  тешко изградити позицију. “И немате довољно ауторитета у академској заједници који би се издигли изнад дневне политике и гдје би јавност заиста прихватала њихова мишљења.”

И тако док су једни заокупљени борбом за егзистенцију, други пливају у политичким водама, трећи се приклањају политици незамјерања, чак и онда када је јасно да су и сами угрожени, резултат тога је чињеница да Академија није досегла ниво који се од ње тражи.

“Овдје се бирају академици у затвореном кругу ти мени, ја теби. Док у Сарајеву, Загребу, Београду кандидати за академике се појављују у јавности. Имамо критичке рефлексије према тим кандидатима, јер ако ви неког примате без те транспарентности посебно те академике онда сумњате у њихов квалитет. Зато имамо ситуацију у академији да има тамо људи који не би смјели прићи близу академије.”, рекао је Кунић.

Како у академији има оних који јој не би смјели прићи, ништа боље није ни у другим институцијама. На бројним мјестима плату примају кадрови који ни по чему то мјесто не заслужују, али нажалост то одређује воља моћника, а не знање и квалитет. И док год је тако, никакав просперитет се не може очекивати.  

(БН)