Моћници заробили појединце, али и државу и друштво

Годинама већ живимо у држави и друштву заробљеним бројним директорима и другим функционерима са другим називима, који руководе јавним органима у својству вршилаца дужности на одређено вријеме, углавном не дуже од три мјесеца, на које их моћници именују без конкурса.

Аутор: Др Милан Благојевић

И током тог кратког мандата, док чекају на нову одлуку моћника о својој руководилачкој судбини, морају размишљати о томе да ли ће их поново ту именовати, што неизбјежно значи да своје понашање како у служби тако и у приватном животу морају прилагођавати жељама и прохтјевима моћника који ће изнова одлучивати о њиховој директорској функцији.

Постоје подаци према којима у Републици Српској има више од 700 не директора јавних органа него вршилаца дужности, који годинама у том својству обављају те функције, на које их свако мало именују моћници из власти.

Нема шта, права ведеизација државе и друштва. 

За ову болест и безакоње тако пристаје мисао Иве Андрића који је својевремено рекао: "заробити човјека чекањем, то је најсигурнији начин владања њиме, то значи учинити га непокретним и безопасним".

Али, тиме се у заробљенике моћника не претварају само ти бројни појединци, већ и држава и друштво у цјелини, с обзиром на то да ведеизовани руководиоци управљају системима какви су предузећа у шумарству, изградњи и одржавању путева, водоводу и другим системима који утичу на живот друштва у цјелини.

Све то је не само толико неморално и болесно, већ је и незаконито. Јер, Закон о министарским, владиним и другим именовањима толико јасно прописује да је његова интенција да се вршиоци дужности именују само у изузетним неприликама и на кратко вријеме, не дуже од два мјесеца, док правило према том закону треба бити именовање које је сушта супротност овој болести у Републици Српској.

А закон прописује тако јер се само тиме остварује правна обавеза, прописана чланом 33. Устава Републике Српске, да "грађани имају право да учествују у обављању јавних послова и са под једнаким условима буду примљени у јавну службу".

Не може се остварити ово уставно право грађана, ако се не расписују конкурси за директоре и друге руководиоце јавних предузећа, установа и органа, већ се умјесто тога без конкурса и на кратко вријеме изнова именују појединци по вољи моћника и према њиховом међупартијском договору о распореду овог плијена.

Када се тако ради, то је тешко кршење Устава и закона. 

Има лијек за ову болест, али нема воље да се он примијени.

У Закону о омбудсману за људска права БиХ није само прописано (члан 1. став 2) да се та институција успоставља с циљем промовисања владавине права, већ је у члану 4. став 2. истог закона прописано и да омбудсман, под условом да је заиста то а не војник партије која га је ту поставила, може покренути судски поступак кад год установи да је таква активност неопходна при обављању његових дужности.

И све то омбудсман може учинити не чекајући да му се обрати неки човјек коме су повријеђена права неуставном и незаконитом ведеизацијом државе и друштва, већ то може учинити и по службеној дужности, с обзиром на то да је чланом 2. став 2. наведеног Закона о омбудсману прописано да та институција дјелује и по службеној дужности.

Нажалост, колико ми је познато никада до сада, за све ове године, ниједан од овдашњих омбудсмана није покренуо судски поступак и затражио да се поништи иједно од бројних противправних рјешења којима моћници за своје потребе ведеизују и заробљавају појединце, али и државу и друштво у цјелини.

Могу ту омбудсмани, само да хоће и, понављам, под условом да нису војници одређене партије, већ истински заштитници људских права и Устава и закона.

(БН)