Радмила Карлаш: Човјек који је летио с голубовима

У помен Али, Алији Махмутовићу (1941-2023.), Бањалучанину и добром духу града.

Република Српска 19.09.2023 | 15:57

Пише: Радмила Карлаш

Кажу ми да је Але умро, а ја не вјерујем!

Често срећем Алу, попут преосталих суграђана и суграђанки. Мислим, додуше помало пристрасно, да се то мени дешава чешће него другима, па га тако трефим осим на бањалучким улицама, ваљда на свим мостовима, џеназама, а боме и у ћевабџиницама, кафићима, ресторанима, парковима, уз Врбас, низ Врбас, укратко – свуда.

И онда га одједном није било нигдје. Чујем, у болници је. Таман наумим да га посјетим, кад кажу, изашао је. И трчим тако неки дан као махнита, ко ће знати шта ме спопало, биће да сам јурила да пазарим цигарете на ријетким преосталим киосцима у граду, кад, ето ти Але. Сва сретна промијених путању и сјурих му се у наручје. Тачно испод оног сата на аутобуској станици у Борику, близу зграде Титаника.

Здравили се, изљубили, попричали. Да, биће све добро, Але, поновила сам и ја у себи након што смо се растали. Али, није у питању Але и његово здравље. Он је мени рекао да ће мени бити добро. Да би се боље разумјели, нисам ја од оних којима треба говорити да ће било шта бити добро, јер ја знам да хоће, будући да сам шампионка у саопштавању позитивних ствари, првенствено самој себи.

Али, Але је некако проникнуо у моју нутрину брзином и способношћу рендгенских зрака, па је разлика између мог мантрања и његове, више пута поновљене мисли, била значајна. Јер ја сам се, чим је то изговорио, осјећала добро. Као што нисам откад је на крајње мистериозан начин нестао мој пас Тото Вук, августа ове године. Након нестанка мог пса, ништа ми више није било добро. Ето, Але је и то знао, иако му то нисам рекла.

Као што је одувијек све знао. Рецимо, ономад, док смо сједили сто до стола Код Мује. У оној мањој ушчуперној ћевабџиници, на Ханишту. Брбљам ја, брбља он, ријечи нам се преплићу и причи никад краја. Изникоше однекуд фрагменти сјећања на земљотрес ‘69., па се онда вратисмо још уназад и стровалисмо у Алино дјетињство. Лијепо ме позвао у госте.

Слушам како је знао да ће се десити потрес у Јапану, једнако као и онај октобра ‘69. у Бањој Луци. Није то мени чудно, ма јок, сјећам се и својих чула. Отварања очију у мраку и ишчекивања, након чега би обавезно затресло.

Нама двома мисли се просто сударају, али нема повријеђених. Нисам ни изговорила, а Але већ одговара. Не, не одговара, надовезује се, и то не на моју ријеч, већ на мисао. Неком магијом, он се увијек нађе у близини како би ми помогао да избацим сав вишак из оног што роји моје мисли.

У некој димензији, Але једноставно набаса на моје мисли и онда ми у некој другој помогне да их средим. И тако сам ја жвакала своје крпице и таман посегнула за луком, пуно лука, када сам у дијелићу секунде препознала Алин поглед који готово да није имао ништа с општим утиском који његова мала фигурица оставља, док је и он наизглед заокупљен јео ћевапе. Ја тај поглед и израз познајем.

То су старе очи. Свезнајуће и безвремене, смјештене, као случајно, у то крхко тијело. Ту сам, говоре очи које гледају у вас, а заправо су одијељене од свијета неким својим чудноватијим бивствовањем. Чисто да се не заборави.

Загледана у израз у његовим очима, поткачим чашу с пивом која се разбија, а жућкаста пјенушава течност разлијева се по столњаку. Але нуди да плати штету разбијене чаше. Понавља то као мала папига. Нема потребе, понављам сад и ја, не, не и не. И особље не жели да чује за то, а одбијају и да ја платим штету. Осим што је добри дух, Але је и прави џентлмен.

Тај дан је, сјећам се, окупан сунцем, прољетни, таман како треба, ни претопло, а ни прехладно. Очекујем да ми љубичице и висибабе никну из крпица. Наједном, Але каже, зна ме од малена, па показа руком до испод стола, кад сам била малецна, е, оволицна цурица. Мени се то нешто јако допало.

То ми некако дође као да сам, откад сам била толицна, била под неком великом заштитом. Кажем му, Але, ти си мој мелек. Мени то мелек баш нешто лијеже на језик и онако га спремно превалих преко усана. Он ме, на тренутак, дуже гледа и пита за родитеље. Када сретне мог оца, хоће да га пољуби у руку.

Тату то увијек толико гане и готово да га расплаче, не дозвољава му и онда га Але љуби у раме. Але ме ријетко среће с родитељима, ваљда што сам сад велика цура. Али, он зна чија сам. И још много тога откад сам била оволицна. Тако да сам ја поуздано одрастала под његовом заштитом, подједнако као и под родитељском. Не бих сада да то превише објашњавам, узмимо да је једноставно тако.

Ипак, ево један примјер, оно кад ме је Але засуо кестењем. Нисам их се могла нагледати, мада су то били они исти што су нам се одвајкада дробили под ногама, док смо шетали по раскошним бањалучким алејама. Добро, бар су некада биле раскошне. И тада бих, понекад, као и толики други, застала, подигла понеки кестен и ћушнула га у џеп или торбу. Исто је то кестење, а ипак, није. Јер, ови Алини изгледају љепше, боје су сјајније, све у вези с њима некако је другачије. Имају, брате, неку магију.

Стојим тако насред алеје, држим кестење на длану и – сретна сам. Имам своје природне драгуље и мој је цијели свијет. Није се, наравно, радило о кестењу, Але би све што би дотакнуо прожимао ауром чудесности. Кестење је, усљед његовог додира, добило светачке моћи.

Ставила сам га у торбу, потом у један, па у други руксак. Биле су то бурне године, трчало се с аеродрома на аеродром, преваљивале се раздаљине, а кестење са мном. И тамо гдје је нешто раније тле подрхтавало у разорним земљотресима или гдје ће, коју минуту послије, одјекнути бомбе или се разнијети људи-самоубице. Трагедије ме нису сустизале, захватале су тек траг мојих стопа.

На тим путевима, погубила сам и кестење. Али ми је Але убрзо дао каменчиће. Опет руксаци, путовања и Алина светачка моћ која штити.

Када прошетам својим животом уназад, Але је увијек ту. Откад сам била оволицна. Недавно гледам, на фотографијама с матуре јасно се види, у свом безвременом облику. Колико он уопште има година, када увијек изгледа исто. Ево је, сљедећа фотографија, неколико година након матуре поново смо се окупили у Казамату, ма није могуће, упоредо с нашим погледима, објектив је ухватио и Алино лице.

Како је то могуће кад сам сигурна да га тада нисам видјела. Нађе Але начина. Уосталом, погледајте ваше фотографије, мислим да и вас прати та магија. Сад већ вјерујем да је Але у стању да се мултиплицира и истовремено нађе на безброј мјеста. Ако неки град има свог доброг духа заштитника, онда Бања Лука свакако има Алу. Замислите град који има живог духа заштитника, можете с њим чак и да причате.

Але, ономад Код Мује, као што рекох, једе ћевапе, ја крпице. Свако мало храни голубове који слијећу. Голубови нагињу главе усљед фреквенције Алиног гласа, а потом гучу. Споразумијевају се, ту пред мојим очима, човјек и птице.

У фреквенцију се мијешају гласови, људи који пролазе поздрављају Алу, машу руком, осмјехују се. Дан је и даље осунчан, голубови одлијећу, а ја, напокон, јасно видим да и Але лети с њима и посматра свијет из тих високих, удаљених перспектива, премда се чини као да и даље сједи за истим столом.

Да, за столом сједи човјек, брижно одваја комаде хране за неке друге голубове који га чекају, док му људи, у свом замишљеном самарићанству, прилазе, дотурајући му новчанице или неке друге ситнице. Премда сви знају да Але ништа не оставља за себе и ‘да му десна не види шта ради лијева’, те да је његов животни стил да је давање примање, ником се не додворавајући, никог не желећи фасцинирати, ни хоџу, ни попа (хоџе и попови често не препознају чин љубави кроз који Але, усред џеназе или сахране, зафрљаци бомбоне на њих, али то је већ њихов проблем), мало их и слути колико је Але заправо изнад свих нас.

Шетајући градом, тај наш добри дух, указује, саопштава, показује. Није ријеч о регулисању саобраћаја, прављењу острва на Врбасу, нити о његовом легендарном погађању животиња и бројева из чоколадица наше младости.

Нити о ходању оградом Градског моста, чиме се уписао у Књигу легенди неких бањалучких Ћоркана. Не. Але је много више и много даље, попут оних голубова на небу, за које ми у нашој људској глупости и охолости мислимо да зобљу милостињу коју им ми дајемо, што би рекао мој брат Дадо.

Често размишљам о Али који иде бањалучким улицама и комуницира с много суштаственијим свијетом, до што је онај што га људи у својој ограничености доживљавају стварним. Тада будем сретна што ходам траговима његових стопа. И знам да сам ја, а не он, та која зобље милостињу. Његову милостињу. Само што Але то не би назвао тако. У његовом поретку ствари, милостиња је друго име за љубав.

(4.12.2018.)

П.С.
И немам ништа да додам на овај текст, овог септембра 2023. године, када нас је земни Але напустио. Нећу рећи Збогом, јер отишао је само наизглед.

(Урбан магазин)