"Нисмо ми на дну, имају испод рудари и просвјетни радници?!“

Ко се сјећа скеча непревазиђених надреалиста у којем Џемалудин Перајић зарони у језеро, а потом се нађе у кући двоје пензионера који му на питање да ли је дошао на дно одговарају: „Нисмо ми на дну, имају испод рудари и просвјетни радници?!“

Аутор: Дарко Момић

Наше се друштво налази испод тих рудара и просвјетних радника. Република Српска је дотакла морално дно са којег је тешко и готово немогуће подићи се. Оно што се дешавало у протеклих десетак дана отклонило је недоумице о томе код свих којима је остало бар мало стида и који су свјесни да је друштво у којем ништа није срамота отклизало на дно. Код нас одавно ништа није срамота, само што је јуче „Обренка превршила мјеру“.

Сви они пристојни и нормални који су јуче гледали сједницу Народне скупштине и обраћање предсједнице Републичке комисије за утврђивање сукоба интереса у органима власти РС Обренке Слијепчевић, напросто су морали имати трансфер блама. Обренкино ријечима неописиво, али у беспућу виртуелног простора свима доступно обраћање „уваженом дому“ (пих и пљуц!) не представља звоно за узбуну, већ реквијем за Народну скупштину као најстарију институцију Републике Српске која је у октобру прошле године обиљежила 31 годину постојања и рада. Послије онога јуче заслужује само да се заспе кречом, залије расолом и зап…

Ништа друго не заслужује ни цијела Република Српска, јер ово у што се за више од три деценије претворила најздравија идеја и највећа српска побједа у прошлом вијеку, вријеђа све оне који су бар једну ноћ провели у рову, а камоли оне који су крвавили, оставили дијелове тијела или изгубили најмилије током њеног стварања и одбране.

У свему што се дешавало у протеклих десетак дана, Обренка дође као онај детаљ због којег људима пукне пред очима, па се присјете и онога што треба и онога што не треба. Можда ни сада не би пукло, јер су Обренкина обраћања и ранијих година једнако плијенила пажњу, али сада је оно дошло у наелектрисаној атмосфери и након највећег понижења које је доживјела Република Српска од свог настанка. Наравно, ријеч је о одликовању којим је предсједник Хрватске Зоран Милановић протекле суботе у Дервенти одликовао 103. бригаду ХВО чији припадници су правоснажним пресудама осуђени за ратне злочине над српским цивилима у овој посавској општини.

„Предсједник Републике судјеловат ће на обиљежавању 31. обљетнице оснутка 103. бригаде Хрватског вијећа обране Дервента. Тим поводом одликоват ће 103. бригаду ХВО Редом Николе Шубића Зринског за исказано јунаштво њезиних припадника у Домовинском рату“, објављена је у петак, 24. „ожујка“ на званичном сајту предсједника Републике Хрватске.

Дакле, не постоји изговор за надлежне у Републици Српској да нису знали да ће Милановић одликовати злочиначку бригаду, јер су то МОРАЛИ да знају, нити постоји оправдање за то што је то одликовање дозвољено. Незнање не амнестира ни СДС-овог начелника Брода Зорана Видића који се прије Милановићевог одласка у Дервенту сусрео с њим, али његова одговорност је много мања од одговорности владара Републике Српске Милорада Додика, без обзира на то што је на дан Милановићеве посјете боравио у манастиру Хиландар. А знамо да ништа није случајно, је ли?!

Међутим, не налази се Република Српска на дну дна због одликовање које је Милановић дао усташама усред Републике Српске, него зато што ће већ данас то потиснути нека друга вијест, као што се већ јуче више говорило о Обренки, него о одликовању злочинцима, а све то показује да је прави искрени патриотизам одавно постао мисаона именица.

А зашто је постао? Зато што је патриотизам када се грађанима обезбиједе пристојне плате и пензије, уређене школе и вртићи, квалитетан образовни систем, богат културни и спортски садржај, развијена инфраструктура. Грађани тада воле државу која им је то обезбиједила.

Нама се патриотизам уваљује као нешто што по природи ствари морамо да конзумирамо. Ми морамо да волимо Републику Српску, а они ће да се праве мутави када је други понижавају. Њене надлежности бране саопштењима, а за то вријеме је музу, деру јој кожу с леђа и живе као мали богови.

И још нам при томе вријеђају здрав разум, јер велеиздајницима називају све оне који питају зашто да воле државу у којој једва састављају крај с крајем?! И у којој се умјесто у хируршке сале и кадрове улаже у гараже. У којој су вртићи претворени у подруме пића, а основне школе затварају једна за другом, јер се више првачића с презименом на -ић уписује у Линцу, него у Челинцу. У којој се факултети завршавају на рате, а дипломира на бензинским пумпама. У којој је културни садржај мизеран, а спортски живот биједан и у којој за вађење родног листа треба неко из странке.

Због тога смо на дну дна.

„Ако желиш да изађеш из рупе, прво престани да копаш“.

Важи и за опозицију.

(Српскацафе) Фото: Агенције