Новинарка из Србије на првој линији фронта у Украјини

– Кад сам чула да идем у Украјину прорадио ми је новинарски адреналин, да извјештавам из дијела земље у које су све очи свијета тренутно упрте. НИје било страха, више су се људи око мене бринули да ли ћу бити безбједна. Добила сам доста порука подршке, питања каква је заиста ситуација на терену. На први поглед не дјелује да је Украјина на корак од рата, али кад мало попричате с људима, видите војнике, наоружање на фронту и у мјестима близу конфликтне зоне, и знате шта се све у блиској и даљој прошлости дешавало, схватите да та могућност постоји.

С обзиром на то да се овакве политичке прилике сматрају високоризичним Наташа је морала да носи заштитну опрему.

– Све колеге и људи који су били с нама морали су да носе панцир и шљем, без тога не можете да уђете у ратну зону. Нисам очекивала да је панцир толико тежак, уствари о томе уопште нисам ни размишљала. Кад су га ставили на мене, није ми било свеједно, питала сам одмах колико је тежак јер сам видјела да не могу баш да се крећем као иначе. Још кад вам ставе на главу шљем, као да имате оптерећење при ходању. Навикнете се наравно послије неког времена. Посљедњих 10 минута сам имала благ напад панике.- рекла је.

– У комбију је до мене сједио украјински војник, а није баш да имате простора у њему и кад сједите у “нормалним” стварима, камоли са ратном опремом. Нисам могла да се помјерим, на себи сам имала превише ствари, ешарпу и шал преко јер је тамо заиста хладно. Одједном сам осјетила притисак код груди, прво нисам знала да ли ми се слошило или је паника. Бројала сам секунде док не дођем до контролног пункта. Изашла сам из комбија, пришла војнику и рекла му да скине с мене панцир. Услиједило је олакшање, удахнула сам дубоко 10 пута да дођем себи – испричала нам је Наташа.

Највише ју је зачудило што су у Кијеву сви јако мирни, док свјетски медији извјештавају о могућем рату између Украјине и Русије.

– Мени је било чудно што су људи мирни иако се толико прича у медијима о могућем рату између Украјине и Русије. А онда сам се сјетила 1999. године и бомбардовања. Прве двије-три недјеље не знате шта и како, а онда се “навикнете”, не можете да се затворите и да не излазите нигдје, да не виђате људе, идете у продавницу…. Тако и у Украјини, само што су они дуже у то ситуацији, скоро осам пуних година. Живе своје животе, надају се да неће да дође до сукоба, али опет знају да је то могуће јер се дуго ратује на истоку земље.

Послије посјете Украјини једна сцена Наташи је остала урезана у сјећању.

– Оно што ми је остало упечатљиво јесте када сам видјела команданта одреда на првој линији фронта. Има само 23 године. Кад помислим да нешто може да му се деси ако дође до рата, растужи ме. Разговарала сам с њим, живот је пред тим младим човјеком… Млади људи гину, недужни цивили… Мислим да је свијет видио довољно патње, која у разним дијеловима свијета траје и даље… Нажалост, иако сам утописта и надам се најбољем, свјесна сам како свијет функционише. Али у мени ће увијек бити нада да добро може да побиједи зло, закључује Наташа Ивановски – испричала је Наташа.

(Блиц Фото:Кристина Марабyан / Приватна архива)