Муке бостанџија: Ниска цијена, нема ни купаца

Ове године род лубеница изузетног квалитета у Семберији мјери се вагонима, али скучено тржиште, строжије мјере заштите од опаке болести ковид-19, укључујући и ограничено кретање становништва и његову слабу куповну моћ, условили су да је пласман лубеница слаб и да ће, по свему судећи, највећи његов дио завршити на сметлишту. Слично је и са осталим пољопривреним производима који, и ако се продају, иду у бесцијење. 

Дневно просјечно на бијељинску кванташку пијацу стиже двадесетак вагона најквалитетнијих лубеница из атара села Црњелово, Обарска, Батковић, Јања, Драгаљевац и других села, али се прода само мала количина лубеница, отприлике до вагона тежине и то по веома ниским цијенама. 

- Већ три дана на пијаци имам вагон лубеница, а продала сам само стотину или двије килограма по двадесет пет фенинга по килограму. Пошто је ово кварљива роба, бостан овдје може стајати још дан, највише два, па га морам вратити кући и бацити, каже Босиљка Алексић из Батковића.

Она је ове године у производњу бостана, који је добро родио, само у репроматеријал и превоз до пијаце, уложила десет хиљада марака, а како ствари стоје зарада ће бити занемарљива. У трошкове није убројала рад њене породице још од фебруара, па до данашњег дана.

Слично је и другим домаћинствима који су лубеницама засадили по неколико хектара. Да не би повећавали трошкове враћајући лубенице кући, па их поново наредног дана опет довозили на пијацу и плаћали таксу, семберски пољопривредници увече остављају лубенице на пијаци. Неколицина њих остане да их чува и спавају испод приколица. 

– Некада се бостан продавао чим стигне на пијацу, а сада је дошло вријеме да лубенице продајем на комад, што се не памти да је тако икад било у Семберији. Све нам зависи од прекупаца из Федерације БиХ, али и них је мање, јер вјероватно ни они не могу да у својим мјестима продају лубенице као раније, каже Ђоко Алексић из Батковића, који се још жали да су цијене свихпољоприврених  производа са семберских њива јефтини.

– Када бих могао да извучем бар онолико колико сам готовог новца уложио у производњу лубеница био бих презадовољан, али мали су изгледи за то, каже Алексић. 

Пшеница је овога љета добро родила, поврће такође, али су цијене депримирајуће. Алексић напомиње и да су у веома тешком положају и семберски сточари. Утовљене бикове нико слабо ко купује, свиње и прасце такође. И њима је мала цијена, па их сељаци данима возеају од куће до пијаце и поново враћају у штале и оборе. 

– Плашимо се да нам због ове опаке болести (ковида-19) не затворе пијацу у Бијељини на којој једино и можемо како тако продавати своје производе. Ако се то догоди онда смо посве пропали, жали се овај пољопривредник из Батковића.

Због свега овога семберски пољопривредници, прави робни произвођачи најквлитенијег бостана и других култура, веома су незадовољни и забринути. Упркос томе што им је скоро тридесетак година скучено тржиште, па храну продају само на бијељинској тржници, јер је било више купаца из ФБиХ, овогодишње неповољне економске и здравствене прилике, а може се рећи и системске, озбиљно су им запријетиле, јер сваки од њих самостално ради. Нису ни удружени нити у задругама.

Због тога ће се ова ковидна 2020. Година у семберској равници памтити по многим невољама и непрестаној борби произвођача хране да опстану.

(БН)