Прича: Партизанова зачарана граница...

Све је било сјајно, осим - резултата. И није први пут тако. . .

Фудбал 25.10.2019 | 23:00 Овације од којих се затресло Топчидерско брдо. Да је неки случајни пролазник прошао поред стадиона у Хумској синоћ мало пре 21 час, помислио би да је Партизан узео три велика бода и оборио на плећа Манчестер јунајтед. Све је било сјајно на црно-белој страни Топчидерског брда, од атмосфере, преко игре Парног ваљка, баш све осим – резултата.

И није први пут. Ни други. Ни пети. Део навијача Партизана има изреку да им је пун куфер „моралних победа“. И ово је била још једна у низу. Генерације ће причати како су црно-бели играли сјајно, низали опасне акције, опседали шеснаестерац великог Манчестер јунајтеда, али – нису победили.

Било је тако у Лиги шампиона против Реала, када су црно-бели промашивали немогуће. Пуцале су шансе и промашаји потом против Марсеја у борби за европско пролеће, коју годину касније играо је одлично Партизан на Меаци против Интера и промашио колосалне шансе пре него што је примио гол. Водио и против Порта 2000. у Хумској, па примио гол минут пре краја, имао 2:0 против Лација (иако Небескоплави нису баш та величина) у Риму, па завршио ремијем...

Много је тих мечева у којима се Партизан херојски носио са јачим од себе, био равноправан, неке и надиграо, против њих се изиграо и – није победио. Понекад се чини као да су све те утакмице против великих ривала сцена из култног филма Дан мрмота, у којем се један те исти дан понавља до бескраја. И колико год се главни јунак трудио да промени час ово, час оно, опет би наредног јутра кретао све испочетка.

Постоји нека црта преко које Партизан не може када су великани наспрам њега. И то се преноси с колена на колено, с генерације на генерацију. Нико да пређе ту зачарану границу, да направи искорак, да сруши моћнијег од себе, да своју екипу упише у антологију клуба. Да упише ту победу која би била светионик спрам којег би се угледале генерације које долазе.

Била је ово шанса. И те како је била. Повијала се одбрана Манчестер јунајтеда пред нападима Партизана, зазвечала је и статива Ромеровог гола, много тога је Партизан учинио због чега играчи могу да буду задовољни, а навијачи одушевљени. Али, та једна велика победа, од које би се, можда, рачунала нова историја клуба, поново је остала ван домашаја.

Што се тиче конкретно Милошевићевог Партизана, недостаје му рутина. Није то ништа чудно, овај тим је летос почео да добија контуре и не може ни да се понаша као да има 11 прекаљених асова у својим редовима који се познају у прсте.

Црно-бели расту, исправно се развијају, играју леп фудбал за гледање, дижу навијаче на ноге. И колико год Манчестер био магнет, трибине у Хумској 1 је напунила како одавно није управо вера навијача да овај Партизан може да победи Црвене ђаволе.

И када црно-бели науче да рутински приведу крају меч са АЗ када воде 2:1 и имају играча више, када науче да „рутинирају“ Астану са 2:0 и сијасет промашених зицера, онда ће порасти толико и да им се Манчестер јунајтед неки следећи пут не провуче испод руке.

Извор: моззартспорт

Фото: Старспорт