Прича: Земља Чилаверта и Санта Круза, “црна овца” Јужне Америке
Парагвајци су из свега што им је сервирала прошлост научили да су тачност и једноставност, уз солидарност и пожртвовање које се граничи са фанатичношћу, најбољи начин да се превазиђу ограничења наметнута споља или она изнутра, менталитетска.
Фудбал 10.10.2019 | 17:30
Радост и умеће Бразилаца, магија и борбеност Аргентине, гринта Уругваја, златне генерације Чилеа и Перуа, митски индивидуалци и зла срећа Колумбије...
Само се њих ретко ко сети.
У фудбалским енциклопедијама, попут непревазиђене “Лопта је округла” Дејвида Голдблата, Парагвај је тек успутна реченица у причама о историји игре и њеном продору на континент, од Бразила и Ла Плате, преко Чилеа, горе до Колумбије.
“А фудбал се, иначе, играо и у Парагвају”, отприлике.
Отеран од мора – уз већу и природним ресурсима богатију Боливију једина земља која не додирује ниједан океан – Парагвај јесте географско срце Јужне Америке, али хајде, да људи стварно воде рачуна о свом срцу, не би инфаркт био први убица.
Та скрајнутост није само физичка, већ и историјска, а трауме из Рата тројног савеза, како се назива поход који је, не би ли казнили кочоперног комшију, средином деветнаестог века против Парагваја водила коалиција Бразила, Аргентине и Уругваја, још понекад помоле ружно лице.
Парагвај ће у том рату, најкрвавијем који су државе Јужне Америке икада водиле једна против друге, остати без доброг дела територије, бити занавек отеран од плодних долина и мириса соли, али ће изгубити и оно најдрагоценије, ресурс који се најтеже обнавља.
Кажу да је у тим сукобима носило пушку, али и страдало, све оно најбоље што је Парагвај имао, и мушко и женско (ако помислите на судбину нашег народа и Први светски рат, нећете бити далеко од истине).
Коначни пораз и окупација Асунсиона оставили су трајни белег на души и телу нације, а у наредних стотину година, док се “непријатељи” – који су то, наравно, у међувремену престали да буду – буду развијали, постајали извозници и игралишта за примену принципа разних чикашких школа економије, Парагвај ће остати дубоко провинцијалан, заостао барем коју деценију, без обзира на повремене узлете, у било којој области, а понајпре у спорту, у којем им је мањкала инфраструктура неопходна за прескакање озбиљних летвица.
А то је, јер је у Јужној Америци он неодвојив од судбине, политике и стања у друштву – враћамо се полако у садашњост, представљајући не екипу, већ дух који ће се супротставити Србији на данашњем мечу у Крушевцу – то је умногоме одредило парагвајски фудбал и његове највиђеније представнике.
Јер да се вратимо на почетак и све оне бајне приче о јужноамеричком фудбалу које толико волимо: оне су ту јер се овај континент игра фудбал и фудбала се игра – чак и ако су некада мало “тврђи”, чак и ако воле да ударе или да се потуку, они су ипак природно технички поткованији од европских колега.
Трикови, осмеси и песма посисају се с мајчиним млеком и с очевим стављањем лопте у колевку, додајте на то бег од беде и заокупљеност фудбалом која се граничи са помамом и добићете макар део одгонетке зашто су Бразилци, Аргентинци, Уругвајци, Колумбијци, Чилеанци толико добри, тражени и лепршави.
А Парагвај је, укратко, ништа од тога. Он је “црна овца” у историјату тамошњег фудбала не зато што није имао никаквих успеха – јер имају чак осам учешћа на светским шампионатима, од чега једно четвртфинале, и два тријумфа у стогодишњој историји Копа Америка – већ зато што по антономазији игра тврд, нимало спектакуларан, чврст, мушки фудбал.
Ти успеси нису се десили упркос овом (не)писаном креду националног доживљаја фудбала, већ захваљујући њему: последњи велики састав Парагваја, онај који је у Јужној Африци поражен од тада суверених владара планете, по вођством Тате Мартина освојиће сребро наредне године на турниру у Аргентини иако ће до финала доћи без и једне једине победе.
После три ремија у групи, избацили су те 2011. Бразил и Венецуелу на пенале, после 0:0 у оба меча; једанаестерци против Бразилаца су једни од бизарнијих у историји, пошто је на крају са креча било – 2:0...
Парагвајци су из свега што им је сервирала прошлост научили да су тачност и једноставност, уз солидарност и пожртвовање које се граничи са фанатичношћу, најбољи начин да се превазиђу ограничења наметнута споља или она изнутра, менталитетска.
Солидарност се огледа и у начину на који су играла, али и на који су (себе) давала, два вероватно најпознатија фудбалера које је Република икада изнедрила.
Први је био толико пожртвован и толико бринуо о другима да не само што је био одличан голман, него је редовно мењао своје другаре из напада и радио посао који њима припада. Хосе Луис Чилаверт, наравно, један од само двојице голмана који су постигли хет-трик, стрелац оноликих пенала и слободних удараца.
Чувени “Булдог” је више знао лопте од већине својих ортака, а и на терену и ван њега пратио га је глас типа који се не устручава да каже шта мисли, што му је донело више проблема него признања. Па ипак, Чилавертникада није бежао од одговорности нити се сакривао од контроверзи; можда и последњи прави голмански револуционар, у најширем смислу те речи, поносно је носио барјак потлачених и говорио уместо оних који нису имали мегафон у рукама.
Хосе Луис је делио своје зарађено богатство, прекоревао владу Парагваја што не даје више за образовање, прозивао без длаке на језику председнике за корупцију, за неморал, за то што земља не напредује, иако они тврде супротно; Чилаверт је био свестан да му популарност не дозвољава да ћути. Зато је, не само због голова, не само због одбрана, не само због оних срцепарајућих сцена са Светског првенства у Француској, када Блан постиже први златни гол у историји Мундијала, а Чилаверт, и сам у сузама, диже једног по једног од својих саиграча...
Права је штета, заправо, што тај први и овај други нису, због проклете крштенице, могли више да играју заједно. Када је Чилаверт приводио своју голмански дугу каријеру крају, Роке Санта Круз био је чудо од детета, којег је директно из Олимпије безецовао велики Бајерн.
Са лицем манекена, са именом достојним рок звезде, са пехарима које је освајао у Немачкој, са оном сезоном у Блекбурну када је запалио Премијер лигу, па постао једна од првих аквизиција нових газди Манчестер Ситија (иако ће бити и једна од првих погрешних аквизиција, што је белодано по статистици), СантаКруз је био у неку руку и симбол новог Парагваја, оног који није оптерећен самопрегором; мада Роке никада није био обичан фудбалер, што показује и даље.
Већ три године легендарни нападач је узданица матичне Олимпије у Асунсиону, најпопуларнијег клуба којем је опет донео још неколико титула. А никада, ни док је изгледало да је на крову света – а био је са Баварцима и на крову Европе, још као клинац, 2001. године – није заборавио, и по томе је достојни наследник Чилаверта, на то одакле је, на судбину оца полицајца и мајке шваље, на сиромашни Парагвај који чека децу да му се врате и да му помогну.
Ни један ни други, наравно, неће се представити нашој публици у Крушевцу, нити на другој утакмици на мини европској турнеји коју ће Парагвај окончати у недељу у Словачкој, мада Санта Круз није ни са начетих 39 лета рекао коначно збогом селекцији.
Селектор Едуардо Беризо, знамо га из Селте и Севиље, знамо и да је још један ученик и поклоник МарселаБијелсе, помало, али не радикално, не одједном, мења начин игре овог тима, покушавајући да их приближи суседима. Тако ћемо видети и може ли Мигел Алмирон напокон да проигра, након мучења у Њукаслу, и да ли Тони Санабрија завређује више пажње него што добија у лошој Ђенови.
А ако то не успеју, нема везе, биће једноставности, биће солидарности, биће пожртвовања, биће храбрости, онако како је Парагвај, срце континента за које мало ко хаје, црна фудбалска овца Латинске Америке, већ дуго навикао.
Извор: моззартспорт
Фото: Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар