ЛШ - утисак: Браћа! И много празних сједишта на истоку и западу!

Чудна атмосфера на ''Рајку Митићу''. . .

Фудбал 02.10.2019 | 00:00 Тако нешто није виђено на култној београдској Маракани. Атмосфера потпуно другачија од свих оних на које је Црвена звезда навикла своје навијаче, али и остатак Европе који је увек поклањао пажњу амбијенту на чувеном београдском стадиону.

Први утисак: Браћа!

Откако је обављен жреб за групну фазу и судбина спојила Црену звезду и Олимпијакос, много тога је речено, написано и сматрано о атомсфери која се очекивала на стадиону Рајко Митић када се сусретну два клуба чија тврда навијачка језгра негују чврсте братске односе.

Већем броју обичних звездаша је та прича ишла на живце, били сте сведоци стотина коментара послатих на наш сајт у којем су звездаши поручивали да ин не интересују братски односи да ће навијати за свој клуб и против овог другог. Било је то и неко здраворазумско и логично расуђивање.

Али онда је дошла утакмица и тај братски амбијент. Који је заиста братски!

Онакво драње грла и дланова, онакво поштовање противнику и обрнута подршка гостујућих навијача никад нису виђени на Маракани. И није то било никакво претварање, нешто на силу или под морање. Север је заиста од срца певао песме Олимпијакоса, Грци су знали подоста звездашких песама. Јесте да је било "ја теби сердаре, ти мени војводо", али било је онако чисто, од срца... 



Макар је тако изгледало из новинарске ложе. На неки начин је заиста било импресивно. Има нешто и у начину на који су певали и страсти коју су показали том приликом. Заиста је деловало као да су браћа рођена. Уосталом...

"Нека данас победи онај у бољем расположењу, бићемо браћа заувек и у злу и у добру", писало је пред почетак меча испред северне трибине док су се на кореографији осликавали грбови Звезде и Олимпијакоса.

Навијачки свет није лако разумети обичном, а ни професионалном посматрачу. Зато они имају те слогане "Ја имам болест којој нема лека", "Ушло у крв и довиђења" итд... Тешко их је разумети и објаснити. Али вероватно зато и јесу посебни, зато су правили све те луде и ирационалне атомсфере о којима је прича и писала Европа. А кад је већ тако, боље онда да се не трудимо да објашњавамо. У најмању руку, било је занимљиво.

Други утисак: празне столице!

Пре годину и кусур дана, све је било крцато против Наполија. Тензија је могла да се реже ножем, сви су једва чекали да коначно почне. Свако седиште је било пуно, грла и дланови горели, блицеви севали када се та проклета мушема затресла на Маракани и засвирала химна коју су до тада многи држали само на телефонима и слушали на телевизорима.

Вечерас?

Ни делић. Ни налик оном спектаклу. Хиљаде празних стадиона на Истоку и још више хиљада празних столица на Западу. Слодобном проценом, више од 10.000 места је остало празно за премијери у Лиги шампиона. На западу - сви су седели.

Руководство Црвене звезде је вечерас видело и осетило аутогол на који су га данима многи упозоравали. Скупе цене карата су на Маракани угасиле ону ватру у навијачком покличу. Север јесте певао, чуло се и 2.500 Грка, али да су на стадиону били инсталирани они мерачи децибела очитали би и математички да је у леђа фудбалера дувао знатно блажи ветар од урагана на који су навикли. Резон да ће људи платити сваку цену за ту црвено-белу љубав се није исплатио. Занимљиво, платили су они са најплићим џепом. Север и Југ. Они на које је циљано да ће платити те високе цене... Па, нису сви прихватили понуду. Столице су остале празне.

Чудан амбијент за стадион који се пунио против Рена, Бордоа, Славије, када се ишло у самоубилачке мисије на терену, када се знало да не може да се прође, али када је ирационална љубав према Звезди побеђивала јер су знали су да су баш они, НАВИЈАЧИ, једино што је остало Звезди.

Сада није било свих тих гласних верника из провинције, из Републике Српске, Црне Горе, а ни "богати" Београд није до краја прихватио игру. Зараде ће бити, али је и она имала своју цену...

Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт