Прича: Династија српских царица и помјерање граница...

Вратиће се тамо где сунце излази! Да узму још и оно што им недостаје. . .

Остали спортови 22.10.2018 | 22:15 У финалу за незаборав исписана је најважнија страница у историји наше женске одбојке. Ова генерација српских одбојкашица зацементирала је место као једна од најбољих у овом спорту.

Какав је успех постигла, најбоље говори то што је Србија постала тек седма земља у историји за златном медаљом на СП за одбојкашице. Поред сила какве су Кина, САД, Бразил, Русија...  Да и не говоримо да је земља од 7.000.000 становника потпуни „уљез“ у оваквом друштву.

Одбојка је вероватно и најјачи тимски спорт за жене на свету ако узмемо масовност, да се на врхунском нивоу игра на скоро свим континентима и да у професионалном смислу остали не могу да му парирају. У европској клупској одбојци, најбоље играчице зарађују милион и више евра годишње, а цифре скачу из године у годину. Укратко, овај спорт напредује огромном брзином и зато је историјски подвиг тријумфовати у таквој конкуренцији.

Судбина је хтела да наше одбојкашице дођу у ову шансу баш тамо где је све почело. Годинама је женска одбојка била у сенци мушке све док 2006. године наше девојке на Светском првенству у Јапану нису освојиле бронзу. И тако је све кренуло... Србија је од тада освојила четири европска (два златна!) и једно олимпијско одличје, константно је при врху светске одбојке, створила је гомилу сјајних играчица и етаблирала се као одбојкашка сила.

Од тог Јапана до овог данашњег се много тога променило. Осим Зорана Терзића и Маје Огњеновић. Најдуговечнији селектор српског спорта је стрпљиво радио и стварао нове генерације. Негде је имао успеха, негде није. Али не може му се оспорити да је дао све од себе и да је имао најбоље намере. Мајаје корак по корак постајала легенда наше, европске и светске одбојке...

У међувремену су са највеће сцене једна по једна силазиле Спасојевић, Ђерисило, Читаковић... Неке и прерано из разних разлога, али је систем опстајао и надограђивао се. Међу првима се појавило чудо од детета Стефана Вељковић, па Милена Рашић, Силвија Поповић, Тијана Малешевић, Бојана Живковић... Било је успеха као што је историјско злато у Београду 2011, али је било и неуспеха. Поготово на светским смотрама и јачој конкуренцији као што су Мундијали и Олимпијске Игре.

Фантастичан скаутинг који имају ОСС и струка на овим просторима су направили сјајан посао када су уграбили динамит из Брчког, Бранкицу Михајловић. После 11. места у Лондону 2012. је постало јасно да је један циклус завршен и да млађе девојке морају да заузму места старијих. Терзић је уз велику подршку и утицај партирјарха српске одбојке Александра Боричића почео са планом који би тек после неколико година требало да донесе резултат. Стасавала је генерација девојака која ће пробити лимите. Коцкице су се полако склапале...

Терзић је кључни потез повукао када је на СП 2014. у ватру гурнуо 17-годишњу Тијану Бошковић. Видео је и он да пред њим расте одбојкашица какву ови простори нису видели до тада. Ипак, требало је бити храбар и оштроуман па гурнути малолетну Херцеговку у прву поставу пре звезде каква је Јована Бракочевић. То такмичење је жртвовано због смене генерација, али се гледало унапред и радило за укусне плодове будућности.

Убрзо су се од репрезентације опростиле Брижитка Молнар и Наташа Крсмановић. А већ на следећем такмичењу је освојена европска бронза и кренула је жетва медаља! Почело је стварање одбојкаше династије. Потом је и Сузана Ћебић рекла збогом националном тиму, али су зато дошле Јована Стевановић,Бианка Буша, Теодора Пушић... Уз пар искусних попут Маје Огњеновић и Јелене Николић, наше девојке су расле са сваком новом победом и пробијале лимите. На Олимпијским играма у Рију је уследило сребро, а онда и злато на наредном ЕП у Азербејџану прошле године. Три године – три медаље! У међувремену сеЈована Бракочевић склонила пред надолазећим феноменом по имену Тијана Бошковић...

Резултати у претходних неколико година су показали да је то већ озбиљна константност и да девојке имају таленат, квалитет и самопоуздање да сваке следеће године подижу лествицу изнад.

У Јапану се све сложило. Показале су наше одбојкашице да су извукле поуке и лекције из неких ранијих пораза. Сада су већ имале довољно искуства да ухвате кривину где треба и фокусирају се на завршницу. У првој фази су згазиле све без изгубљеног сета. У другој су прикочиле и одмориле се за трећу па се може рећи да су они безболни порази од Јапана и Холандије били корисни и чак заварали ривале. У трећој фази су опет почеле да играју као што умеју, а онда најбоље сачувале за крај.

Нису имале срећу да се освете Кинескињама, али су зато ставиле на своје место Холандију и Италију и показале ко су апсолутне краљице европске, а од јуче и светске одбојке.

Објединиле су титуле и сада им фали само то олимпијско злато да уђу у алманахе овог спорта. Ни то није далеко. За две године је шанса баш тамо где волимо да пишемо историју – у Јапану!

Из овог тима ћемо моћи да рачунамо на већину играчица. Вероватно неће бити Маје Огњеновић, али и са сјајном Бојаном Живковић на позицији дизача смо освојили европско злато и она није спорна. Видећемо да ли ће тада играти Силвија Поповић, али за неке наше репрезентативке попут Милене или Стефане ће ОИ у Токију бити круна каријере. Бранкица Михајловић, Тијана Малешевић или Јована Стевановић ће бити у зениту каријере. АТијана Бошковић ће имати 23 године! И хараће светском одбојком...

Неће нам недостајати ништа. Ни знање, ни искуство, ни таленат. Олимпијско злато је медаља са највећим престижом. И најтеже за освајање из угла притиска које носи са собом највећа светска смотра спортиста. Али ово злато освојено у Јапану јуче је било тежа и напорнија мисија него освојити Игре.

У овој конкуренцији, са овкавим системом такмичења и оваквим календаром, наше девојке су показале, не само да су најбоље, вћ и најјаче – ментално и физички. Много тога је требало жртвовати да би се дошло до медаље. А поготово најсјајније.

Зато наше одбојкашице имају свако право и аргументе да се надају и том једином злату које им недостаје. Са новим, младим Кинескињама и Италијанкама, традиционално опасним Американкама, освете жељним Бразилкама, мотивисаним домаћином и непредвидивим Холанђанкама и Рускињама, конкуренција ће бити и јача. Али и Српкиње ће бити још јаче! Не сумњајте у то.

Стасаће још неке нове девојке попут Катарине Лазовић, Маје Алексић, Саре Лозо, а да не заборавимо наБојану Миленковић која је због повреде пропустила најважније битке у Јапану. А и те како нам је била битна!

Ова генерација није рекла последњу реч. Династија ће још да траје. А како то судбина зна да удеси, наше царице померају границе тамо где сунце излази.

Извор: моззартспорт

Фото: ФИВБ