Прича: Не видим свјетло на крају тунела, Мариза...!

Полиција је опроштајно писмо пронашла у плавој јакни, поред излаза на терасу са које се пружао поглед према Сицилији. Тамо је лежао најбољи италијански фудбалер који никада није играо за Италију.

Фудбал 25.04.2018 | 00:00 Био је 30. мај 1984. године.

Тих година Италијани су се противили изградњи нуклеарних електрана широм земље, а током демонстрација у престоници забележен је и транспарент:

"Једине бомбе које желим су Ди Бартоломеијеве".

Капитен Агостино Ди Бартоломеи био је логичан избор за шведског тренера Нилса Лидхолма, тим пре што је Стив Никол први подлегао притиску и послао фудбал право на крцату "Цурву Суд" са које су финале Купа шампиона пратили најватренији тифози Роме од 69.960 присутних на "Олимпику".

Шутирао је као и увек, из колена. Бенг.

Ни метар залета није му био потребан да добро припремљеног Бруса Гробелара пошаље у страну, а лопту под пречку, по средини гола.

Голману Ливерпула, колико иритантна навика да мешањем коленима деконцентрише ривале, није помогла ни препорука скаута "редса" да се баци удесно, извучена из Дибиног пенала којим је избацио Данди јунајтед у полуфиналу Купа шампиона и одвео клуб свог живота у, како је касније рекао, "утакмицу свог живота".

Диба је био довољно интелигентан да претпостави како ће Гробелар или пратити инструкције или бити непослушан и изабрати све супротно.

Оно што је било до њега, урадио је.

Аго, рођени Римљанин, дошао је у Рому са 14, дебитовао за први тим са 17, са 20 био послат у Вићенцу да би ојачао кости (баш као и његов вршњак и саборац Бруни Конти, који је завршио у Ђенови), са 28 као капитен предводио је "вучицу" до првог "скудета" после 40 година чекања, са 29 донео предност вољеном клубу на отварању пенал серије након што је славни Ливерпул повео у 13. минуту преко Фила Нила, а домаћин - у правом смислу те речи - изједначио у 42. поготком Роберта Пруца.

Швеђанин Линдхолм причао је после да је те вечери Диба одиграо најбољу од 308 утакмица за Рому, од којих је 148 завршио са траком на руци, а у 67 био стрелац иако га је прилично рано повукао назад и доделио му улогу "режисера" (ита: региста) у екипи која је имала најбољи везни ред на свету, па и шире: Ди Бартоломеи, Конти, Тонињо Серезо, Пауло Роберто Фалкао.

Карло Анћелоти им је био резерва.

Ђовани "Ђани" Ривера био је први региста којег је цалцио видео, Андреа Пирло најславнији, а Ди Бартоломеи можда не би остао само најбољи италијански фудбалер који никада није био позван међу "азуре" да је Франко Танкреди зауставио бар један ударац те вечери - било Нила, било Грема Сунеса, било Јана Раша, било Алана Кенедија.

У међувремену, његовом саборцу и пријатељу до гроба, Контију, стегла се нога у другој, баш као и Франческу Грацијанију у четвртој серији, па се неколико хиљада Енглеза радовало и другој титули првака Европе освојеној баш у "Вечном граду", на истом месту на ком је 1977. савладана Борусија Менхенгладбах резултатом 3:1.



"Пола Рима тражило је изговор, он је био сломљен. Није постојао начин да га убедите да то није била катастрофа", рекао је Конти после о свом капитену, који је био поштован у свлачионици и непожељан у канцеларијама власника Дина Виоле управо због тога што је из стечене интровертности и повучености излазио само у ретким приликама када је требало бранити екипу, саиграче, па и тренера пред човеком за којег се касније сазнало да је безуспешно покушао да подмити судију уочи реванша са Данди јунајтедом.

Виола није веровао у пролазак после 0:2 у Шкотској, цапитано му то никада није опростио и због тога је био кажњен трансфером у Милано који није пропао ни када је идол Романиста дао серију интервјуа престоничким листовима у којима се заклињао на вечну љубав Роми и противио вољи још једног Швеђанина на клупи, Свена Јерана Ериксона, који га је прекомандовао из везног реда у одбрану (што ће касније урадити и Синиши Михајловићу).

И тако безвољан, увређен и љут, још спорији него иначе у раним 30-им, Аго је био довољно добар за свог фудбалског оца, Лидхолма, који му је чувао место на "Сан Сиру", место које нови "росонеро" никада није желео. Иако је Швеђанин после причао да Ди Бартоломеи две године није погрешио додавање у хладном Милану, његови саиграчи приметили су да је последњи пут жар за фудбалском игром осетио месец дана после протеривања из Рима када је голом за победу показао Ериксону какав је мајстор…

...мада је то значило и да је поразио своју Рому.

Када је амбициозни Силвио Берлускони доделио Аригу Сакију задатак да створи моћни Милан (сувишно је говорити у којој мери је чувени тактичар идеју спровео у дело), Диба је увелико био на путу ка Серији Ц, одакле је као формално фудбалер Салернитане гледао како Франк Рајкард са његове позиције вози Миланисте до крова Европе, у чијем је поткровљу он остао закључан заувек.

Те 1990. године, када је Рајкард на "Ернст Хапелу" постигао једини гол у финалу Купа шампиона за одбрану титуле освојене годину дана раније у Барселони, Ди Бартоломеи је одлучио да заврши каријеру...

На путу ка југу, Диба је прошао поред "Олимпика" и могао јасно да чује да тамо више не одјекује "оххххххххххххххх, Агостино, Аго, Аго, Аго, Агостино гол", већ да се углас кличе некрунисаном "принцу Рима", Ђузепеу Ђанинију, новом идолу "Цурве Суд" и свом легитимном наследнику.

Кратко је застао и, када нико није махнуо, продужио даље у Сан Марко, живописно и досадно месташце на ривијери Кастељабате познатој по добром вину, здравом маслиновом уљу и леблебијама - свему што га није занимало и испуњавало у животу.

Агостини је увелико крио од Маризе Де Сантис да је његова ансксиозност метастазирала, био је сигуран у то да јој је потребан у подизању и васпитавању Луке и Ђанмарка, али не и у фазу у којој се његова тегоба налази, да ли је и даље рекурентна или је већ прешла у дистимију.

На том путу вероватно није био свестан, или јесте, да је Сан Марко последње место у ком би требало да гради будућност породице. Синовима и вољеној Маризи желео је да пружи све, али је успео јако мало у сеоцету премалом за легенду Рима и преудаљеном за човека код ког је веома брзо установљена клиничка депресија.

Као што је знао у коју ће страну кренути Гробелар, али не и шта ће потом бити, Агостини је био довољно интелигентан да препозна да су фудбал и дружење са децом једини могући излаз из мрака. Био је близу да отвори школицу, неколицини саиграча је већ најавио да ће му бити гости на отварању (читај: нове етапе свог живота), али као ни '84. на "Олимпику" није могао да претпостави шта ће бити после.

У кратком периоду сазнао је да су локалне власти одбиле захтев за позајмицом, која му је била неопходна да заврши просторије клуба поред одвећ покошених и исцртаних терена, "Ла Репубблица" је објавила да је за новог директора Роме постављен Луиђи Ањолин, пензионисани фудбалски судија спорне репутације, а Мариза указивала на потребу да се нешто новца одвоји за школовање Луке и Ђанмарка које се приближавало.

Полиција је опроштајно писмо нашла у унутрашњем џепу плаве јакне у којој се тог дана вратио кући, а његово тело у локви крви на тераси која је гледала према Сицилији. Пре него што је пуцао у увелико сломљено срце једног Романисте, Аго је написао:

"Не видим светло на крају тунела, али вас бескрајно волим, Мариза. Тебе и дечаке".

Био је 30. мај 1994. године.

Извор: мондо.рс