Прича: Венгерових почетних 12 мјесеци у Арсеналу...

Застрашујуће испред игре! Из прве руке пише Пол Мерсон, тадашњи фудбалер Тобџија. . .

Фудбал 24.04.2018 | 23:05 Пол Мерсон је играо на позицији офанзивног везисте. Играо је за Арсенал од 1985-1997. године. Био је ту када је 1996. године Арсен Венгер стигао у редове Тобџија. Једно је када читате текстове које пишу новинари из свог сећања на то време, а друга ствар је када вам о томе прича (пише) човек који је играо за Арсенал и дочекао Венгера у првој његовој сезони. И о свему говори одмах након најаве растанка Професора и Тобџија после 22 године.

Како је изгледала прва година Арсена Венгера у Арсеналу? Да није било ње, не би било ни наредне 21 године каријере.

Из прве руке пише Пол Мерсон...
"Имали смо састанак у кантини. Речено нам је - човек по имену Арсен Венгер долази из Јапана.

Играчи су били у фазону "Шта? Ко је то?".

Говорио је као инспектор Клузо, а не као човек из фудбала. Али, променио је толико тога. Био је толико испред целе игре да је то било застрашујуће!

Не могу ништа лоше да кажем у Џорџу Грејему, освојио сам прву медаљу код њега у Арсеналу. Био је тактички поткован као и било ко. Али код њега бих у марту могао да кажем шта ћемо радити у новембру. Било је исто сваки дан, знао си шта ћеш да радиш.

Са Венгером, после само недељу дана, играчи си били на тренинг центру далеко пре девет ујутру. Чекали смо да тренинг почне.

Његови методи тренинга и идеје су биле надмоћне. Чак и када бисмо ишли негде са репрезентацијом, играчи Арсенал би радили та истезања. Други играчи би се питали - шта они то раде? Али на крају су их сви Енглези радили.

Узео је и отлконио сво пиво и алкохол из играчког салона. Нема сумње да је продужио каријеру многима. Најџел Винтербурн, Тони Адамс, Ли Диксон, Стив Боулд. Играли су добрано после 30. године, а то на овом нивоу никако није лако.

Играо сам годину дана код Венгера. И био сам спремнији него што сам икада био.

Витамини, дијета, све што смо радили било је као по механизму сата. Уђеш, чека те физиотерапеут. Сок од наранџе - бенг. Креатин - бенг. Промешај, попиј, окрени се и иди. Као машина. Не би вам веровао да то радите, само у случају ако заборавите да може да вас подсети.

Имали смо веома, веома јаку свлачионицу. Тренинзи су били за уживање, било је забавно. Никада није било само трчање, трчање, трчање - док ти не позли. А то је оно што отприлике сви ми имамо током каријере. Никада нам то није радио, све се сводило на размишљање уз фудбал.

Играли смо доста осам на осам, уз један додир. Ако имаш два додира, додавање мора да иде унапред, ако не иде онда је слободан ударац.

Али, не би нам рекао - идите, играјте осам на осам и трчите около као манијаци. Увек си морао да размишљаш о ономе што радиш.

Био је толико далеко испред свог времена да је то било невероватно.

Колико год Манчестер Сити био велики тим, а јесте, да ли могу да прођу кроз сезону непоражени? Нисам сигуран.

Најгора ствар која се догодила Арсеналу је одлазак Дејвида Дејна. Он је све нас створио. Увек кажем, Арсенал је играо на стадиону од 38.000 седишта. Имао је Анрија, Бергкампа, Пиреса, Петита, Вијеру, Овермарса, Анелку, Кемпбела. Све играче светске класе.

Дејн је отишао. Арсенал сада има стадион од 60.000 седишта. Погледајте тим. За колико можете да кажете да су играчи светске класе?

Венгер би рекао: Овај играч! А Дејн би отишао и довео га. Сигуран сам да и Венгеру недостаје.

Раније када бисмо изгубили тешке мечеве имали бисмо тешке говоре у свлачионици. Када смо поражени од Вимблдона, Венгер нам је рекао "Одморите се, видимо се сутра".

Тони Адамс га је питао "Нећете ништа да кажете сада? Управо смо изгубили. Нисте љути?". Сви смо се тада погледали и закључили - па у праву је, шта може да нам каже? Идемо кући.

Знао је сваког играча на свету. Разговарао сам са њим када је дошао - знао је свакога.

Довео је Николаса Анелку за шољу чаја. Ни за шта, за 500.000 фунти. Када је дошао на први тренинг, помислили смо "ВАУ". Толико је био добар Анелка.

Када је стигао Вијера, после неколико месеци је Милан звао и питао да ли може да га врати назад. Знао је Венгер да препозна играча.

Знао је за културу пијанчења, али је успевао све да реши говором како ће без пива играчи имати дуже каријере. Они што су волели да попију су се повређивали, па поново повређивали, па поново повређивали... Продужио им је каријере.

И на крају, желим да кажем да треба да преименују овај стадион и да га назову његовим именом. То је његов стадион".

Извор: моззартспорт