Прича: Чивијашки карневал у Шапцу!

Ако си добар човек, ако ти је Мачва на првом месту, онда си наш! Пејовић, Обровац, Адамовић, Јеремић, Гемовић, Ристивојевић, Гаврић. . . Сви из Шапца! Добро, или бар из околине. Неки су и из Штитара. Знате већ каквог. . .

Фудбал 15.03.2018 | 21:45 Надимак “чивијаши”, по предању, Шапчани су добили пошто су локалне шаљивџије извукле чивије, држаче точка, са фијакера кнеза Милана Обреновића. Век и кусур касније, у граду домаћину Чивијаде, белосветског вашара хумора и сатире, саботирана је ратна крстарица из Љутице Богдана. Екипа Црвене звезде, тако импресивна током европских похода ове сезоне, зарибала је на стадиону Мачве.

Први пут после 1989. године, када је у Шапцу савладан Динамо, Мачва је у полуфиналу купа.

“Био сам клинац, кроз маглу се сећам. Не баш детаља игре, али се сећам да сам стајао поред ограде. Отац ме је одвео на утакмицу, били смо један до другог. Кажем, не сећам се детаља, али сећам се набоја, гужве на трибинама”, евоцира успомене капитен Мачве Филип Пејовић, вероватно најпозванији из садашње генерације “Провинцијског Уругваја” да говори о значају победе над Звездом.

А није једини који има то право. Ненад Гаврић нас подсећа да су од Шапчана у Мачви тренутно иИван Обровац, Милош Адамовић, Предраг Јеремић, Миодраг Гемовић, Игор Ристивојевић... Додуше...

“Неки смо из околине. Ја сам из Штитара, знате већ каквог”, смеје се Гаврић алудирајући не недавну конференцију за новинаре Партизановог шефа струке Мирослава Ђукића, илити господина Ђукића, како каже крилни фудбалер Мачве чији се отац дружио са тренером црно-белих.

Данас је цео град пријатељски расположен. Није мала ствар да избациш Звезду. А и без тога, атмосфера у Шапцу је, уверава Пејовић, другачија него у већини клубова.

“Дуго сам овде, Мачва је мој клуб. Играм са доста емоција, играм срцем. Рођени сам Шапчанин. Помаже много то што нас има доста локалаца овде. Стварно је фантастична атмосфера. Дружимо се и пре и после тренинга. Имамо тај неки посебан, чивијашку хумор. Занимљиво је то за Шабац, овде стварно прихватамо играче са стране заиста на прави начин. Зависи само од тога какав си човек. Ако си добар човек, ако ти је Мачва на првом месту, онда си наш, онда немаш ама баш никаквих проблема”, сведочиПејовић, тренутно можда и најсрећнији човек у српском фудбалу.

Дуго је, наиме, 35-годишњи десни бек чекао на ово. Кад се скупе два мандата у Мачви, већ 15 година је ту. Није одустајао. И тек ове сезоне је дебитовао у Суперлиги. Упорност се исплатила.

“Упорност је можда и моја највећа врлина. Био сам ту и када смо играли Српску лигу, са клубовима који, уз све дужно поштовање, нису Мачвин реноме. Увек сам веровао да Мачва има капацитет за Суперлигу и сада ми све ово изгледа као природан наставак, неки логичан след околности. Јесте да имам 35 година, али ми кажу да не изгледам тако, а ни ја се не осећам старо. Још сам гладан утакмица и победа. Мислим да смо и ове сезоне имали капацитет за плеј-оф, а то што се боримо за опстанак је искључиво наша кривица. Губили смо бодове у последњим минутама. А нама је Суперлига ипак приоритет. Куп је леп, али Суперлига је приоритет. Мада морам да кажем да се јуче сан претворио у јаву. И поносан сам. И на играче и на стручни штаб и на све људе у клубу. Сад сам оптимиста и кад је у питању Суперлига”, наставља Пејовић.

Али кад је већ лепо – нек потраје. Ако Мачва у полуфиналу избегне Партизан... Чуда се дешавају у купу.

“Апетити расту. Иако нам дође Партизан у полуфиналу, даћемо све од себе. Теоретски, могли бисмо и до Европе преко купа. А кад смо победили овакву Звезду...”, не крије Гаврић, једини коме су, бар у подсвести, као доскорашњем играчу црвено-белих емоције биле помешане после четвртфиналног подвига.

“Искрено, било ми је тешко, посебно после пенала кад сам видео Радоњу како плаче. Пришао сам му, пољубио га, феноменалан је играч. То је фудбал, све је то живот. Највише бих волео да то није била Звезда, да се не лажемо – највише бих болео да сам још тамо. Али намести се, нисам добио праву шансу у Београду... Не треба ни они да падају. Вратиће се. Звезда је то. Биће шампиони, имају тај квалитет. Од срца им желим”.

Међутим, јуче није било попуста за дојучерашње саиграче.

“Терен је био такав какав је, после Напретка је био катастрофалан, ово јуче је још било и добро. Покушавали су они дугим лоптама на Пешића, али наша одбрана је обавила одличан посао. Држали смо нулу, мени су поништили и чист гол. Јесте моја Звезда, јесте све, али видело се да није био офсајд. Нема љутње међутим. Све је то фудбал”.

На крају, одлучили су пенали. Трећи пут талични за Мачву. Ниједном их нису вежбали.

“Чим се завршила утакмица, као капитен сам окупио играче. Рекао им да смо одиграли одличну утакмицу, али да сад морамо да се концетришемо на пенале. Искусна смо екипа, две и по године на окупу. Увели смо клуб у елиту, пласирали се у полуфинале купа, као та генерација из 89, само што смо приде избацили ипак наш највећи клуб. Нема ту неке мудрости и науке. Само концетрација. Одредиш страну и шутнеш,”, врти филмПејовић.

Гаврић додаје...

“Имали смо и Пулетића на голу. Није сад обранио, али је специфичан голман, улива нам самопоуздање. И на тренинзима, кад се деси, увек баци неку магију и одбрани. Баш је рођен за једанаестерце”.

Лепо је било, али је већ склоњено у страну. У фудбалу јуче не постоји. Кратка прослава, па тренинг опоравка. Већ за викенд нови дуел са Звездом. Опстанак у Суперлиги још није осигуран. А за  куп? Биће још времена за причу о томе. Можда и пуна два месеца ако се оде до самог краја?

“Фудбалер који нема амбиције не може да буде добар фудбалер. Ја пред сваку полусезону себи постављам нове циљеве. Па зашто не и да се домогнемо
финала? Зашто не и да га освојимо? Борићемо се за то. И ми се питамо”, децидиран је Пејовић.

Са таквим размишљањем, није немогуће и да још неко постане жртва чивијашке сатире.

Извор: моззартспорт

Фото: Стар спорт