Прича: ЗОИ - ''нежељено дијете'' олимпизма, које је издало свог оца!

Док се култура олимпизма у "краљици спортова" атлетици гајила још у древној Грчкој, Зимске олимпијске игре су временски "дете". Оно које је временом расло и сада напунило 94 године.

Остали спортови 09.02.2018 | 22:45 Када као дете обучено у комбинезон изађеш напоље по великом снегу и цичи зими, знаш да ће ти прсти промрзнути до бола, али и даље остајеш ту. Чекај, још један спуст санкама, још једно клизање.

Да ли је адреналин због брзине којом се санке спуштају низ падину занимљивији од хладноће и бола у ножним прстима? Многима је небројено пута био и остао узбудљивији све док не одрасту и такве игре им постану само дечије.

Спортисти којима се то не деси, постану нека Невена Игњатовић, неки Марко Стевовић, његов имењак Вукићевић или Дамир Растић и наставе да се забављају на снегу добар део живота. Због таквих су пре скоро читавог века настале Зимске олимпијске игре.

Споменути момци и девојка из српске олимпијске делегације у Пјонгчангу и спортисти из још 91 државе (рекорд) ће се надметати у 102 дисциплине (15 спортова), док се Корејци хвале да ће им Игре донети 60 милијарди долара.

Покренута је и "табу" тема смањења тензија између две Кореје што је у духу олимпизма, а представљају се и четири нове дисциплине – брзо клизање, карлинг мешовитих парова, сноуборд биг аир и алпско скијање мешовитих тимова. Брзина и екстремни спортови су данас оно што доприноси атрактивности Зимских олимпијских игара, али да би се клупко отворило до данас, морамо да се вратимо у 1924. годину када је настала "Међународна недеља зимских спортова".



Та година се сматра и почетком Зимских олимпијских игара. Спортови попут хокеја и уметничког клизања су 1908. и 1920. играни на Олимпијским играма, али тек 1924. у француском Шамонију они добијају сопствено олимпијско такмичење.

Један од утемељивача олимпијског покрета модерног доба и оснивача МОК, барон Пјер де Кубертен је заговарао идеју да сви спортисти треба да се нађу на једном месту у исто време, те да у томе лежи дух олимпизма.

Он је, читајући о древној Грчкој имао идеју да тај дух заживи па су 1896. године организоване прве модерне Олимпијске игре. Де Кубертен је по позиву био педагог и едукатор, а између осталог је тежио повезивању спорта и школе. Неколико посета Енглеској и Америци током осамдесетих година 19. века покренуло је вијуге на замисао и о Олимпијади.

У Енглеској је Вилијам Пени Броукс сваке године организовао "Мач Венлок", игре које су опонашале олимпијске. Де Кубертен се упознао са њим и сагласили су се да овакав спортски догађај не треба да буде само рекреативног карактера.

Када је реч о зимским спортовима, већ после првих модерних ОИ разматрано је да се игре одвоје, нарочито после Лондона 1908, а притисци унутар МОК су бивали све већи.

Један од људи који је постепено уводио зимске спортове у програм Олимпијских игара је Виктор Густаф Блак, члан МОК и близак пријатељ Пјера де Кубертена. Захваљујући њему је уметничко клизање постао део Игара у Лондону. Гроф Еугенио Брунета д’Осо је четири године касније предложио да се на програму ОИ нађе "недеља зимских спортова", Норвежани су пружили отпор, али је постајало јасно да зимски спортови постају све популарнији.



Кубертен се због идеје о свим спортистима на једном месту, на састанку МОК у Лозани (1921) после "Великог рата", али и касније жестоко противио формирању засебних игара намењених зимским спортовима.

Његова идеја је била нереална јер је у то време природно било немогуће и неисплативо да се током лета на 30 степени играју и једни и други спортови. Још горе, многи "зимски" спортисти би остали ван олимпијског циклуса и ускраћени за најважнија спортска одличја.

Замислите ски скокове на зеленим вештачким подлогама – данас је наравно могуће, али и даље није то то, јер није на снегу. ЗОИ су ипак носиле назив "Беле игре". Де Кубертен је до смрти 1937. године био противник формирања засебних Олимпијских игара за зимске спортове, али је било узалуд.

Једино што је успео јесте да привремено стопира да прве ЗОИ у Шамонију добију назив "Зимске олимпијске игре". Уместо тога, назване су "Међународна недеља зимских спортова" и одржане су од 25. јануара до 5. фебруара.

Француски барон је подршку једно време уживао у Скандинавији јер су Норвежани имали своје "Нордијске игре" које су хтели да сачувају.

Међутим, већ на састанку МОК из 1925. године констатовано је да се летње и зимске игре дефинитивно одвајају, а годину дана након тога, МОК је у Прагу одлучио да се "Међународна недеља зимских спортова" прогласи првим Зимским олимпијским играма.

Разлог је био велики успех тих првих Игара у Шамонију, па су и Кубертен али и Скандинавци морали да се повинују новом тренду и популарности. Норвежани су на тим првим Играма били и најуспешнији са 17 медаља у 16 дисциплина, али је прву у историји освојио један Американац – Чарлс Џетроу у брзом клизању на 500 метара.



Боб, нордијско скијање, уметничко и брзо клизање хокеј су од старта били ту као зимски спортови. Игре су после Шамонија напредовале као лавина. На првим ЗОИ је учествовало укупно 258 спортиста, а поређења ради, Пјонгчанг ће на својим борилиштима угостити укупно око 6.500 хиљада људи у десетинама дисциплина.

"Беле игре" нису од старта биле идеалне по много чему. Како и спортови напредују паралелно са друштвима тако је из данашњег угла проблематично што је на првим играма учествовало само 11 жена у уметничком клизању.

Једна од њих, Соња Хени је у Шамони дошла као 11-годишња девојчица која ће касније постати десетострука шампионка света и трострука олимпијска шампионка.

Занимљиво је да би и опрема коришћена тада данас даловала чудно. Скије су биле дрвене, а за чизму су повезиване кожним тракама. Кад се само упореди то са опремом коју сада носи Камил Штох јасно је где је зимски спорт стигао.

ЗОИ ће са летњим Олимпијским играма дуго остати повезане једино годинама одржавања. Све до 1992. када је промењен распоред органозвања Зимских олимпијских игара, па су наредне одржане у Лилхамеру 1994, само две године после претходних.

Изузев тога, од 1924. развијале су се засебно и постајале све популарније међу публиком, све скупље за организаторе и све већи изазов за спортисте. Ипак, од својих "бебећих корака" остале су до данас и "дете" које је порасло и одвојило се од свог оца.

Извор: Б92