Прича - видео: Хвала ти за све - Пријатељу фудбала!

Без гледања, из колена, пируета, еластико, леђима, из слободњака, рабона. . . Радио је шта је хтео и како је хтео!

Фудбал 19.01.2018 | 00:00 Као када знаш да некоме нема спаса и ишчекујеш да се деси... И тако пролази то време док чекаш, а знаш да је одавно готово. Тако некако је вечерас одумро један део фудбала. Иако смо то знали већ неколико година. Међутим, увек је тужно када стигне тај коначан глас да је готово.

Из Бразила је стигла вест: Роналдињо је званично завршио каријеру!

Нема више! Крај! Енде.

Није да није било очекивано. Знало се то одавно. Онда када је решио да затвори мађионичарску радњу на Камп Ноу и мало више ужива у свему другом него у фудбалу. Последњих година је то више било за своју душу на понекој ревији или егзибицији. Због чега су мало и избледела сећања на великог чаробњака због којег данас хиљаде, ма милиони неких тинејџера тренирају фудбал. И даље покушавајући да скину неки од његових трикова у које су се заљубили као клиње двехиљадитих.

Један од највећих апосотола ове игре, од вечерас и званично неће више проносити радост у такмичарском фудбалу. Можда нека ревија или тако нешто.

А урадио је доста! Неко ће рећи мало, могао је више, прерано се опустио... Не! Можда не би било тако чаробно да је трајало више. Можда би га резултати, рекорди и очекивања направили у неку савршену машину као Кристијана Роналда који се у Манчестер Јунајтеду играо фудбала, а у Реалу је постао фабричка трака за голове и трофеје.

Зато је овако лепше. Оних неколико чаробних година у Барселони нико не може да заборави. То је просто немогуће заборавити, све и да хоћеш. Било је пре и после бољих. Било је трофејних, успешнијих, ефикаснијих... Али нико није од фудбала направио такав шоу и циркус као насмејани Бразилац са Барсином „десетком“ у дугим рукавима. Оно што је он радио је чиста, непатворена срећа. Персонификација фудбалске радости. Он се играо фудбала боље и веселије него ико пре или после њега.

Ломљење кичме Рамосу и Елгери, померање центра за равнотежу Гатуза и Несте док шаље пројектил у Дидине рашље, бацање у очај Мурињових киклопа оном боцком из колена док се ломи у куковима и плеше самбу насред Стамфорда...  

Могао је сомбреро, могла је пируета, а могао је и еластико. Могао је преко живог зида, могао је испод њега. Могла је и рабона, могла је бициклица, а могле су и маказице. Могао је да је „провуче испод земље“, а могао је и да гледа на другу страну, а да је опет дода тачно тамо где хоће. И онда неизбежно телефонирање као да је на линији са Богом самим (можда и јесу били, оно само Бог може да подари) и онај заразни кез од ува до ова као у Циганина кад погоди песму. Морао је да му се запљешће и Сантјаго Бернабеу оне новембарске вечери. Њега једноставно било могуће мрзети.



Чаробни шешир се није празнио и нови трикови су само искакали. Све то док уводио малогМесија на Олимп фудбалских божанстава. Тај је све могао. Онако како је хтео. Само кад је хтео... А није увек. Хтео је тих неколико година у Барси. И било је довољно. Играо се он фудбала и у Гремију, и у Паризу и жутом дресу Бразила, помало и у Милану, мање у Фламенгу, Минеиру, Керетару, Флуминенсеу... Али никад као у Барси. Тих година је њим остајала звезда прашина коју су гутали несрећни бекови, штопери, сви они који би се усудили да му отму његову највећу љубав - лопту. Ону с којом се сродио по халама и прашњавим теренима Порто Алегреа и са којом је фудбал увео у неку посебну галаксију.

Његова заоставштина нису само голови, потези, трофеји... Иза њега остаје гомила оних у сваком кутку света који ће и даље пробати да као он цимну телом, да је сакрију, да је помилују као што је то он радио. Као што је Ибра гледајући Роналда мукотрпно тренирао и скидао потезе идола, тако и данас сигурно гомила дечака и младића широм земнаљске кугле покушава да оживи легат веселог генија из Бразила.

Он је показао да је са лоптом све могуће. Зато му сви дугујемо једно велико ХВАЛА! Као највећем Пријатељу фудбалу.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес