Анализа: Најважнији дан постбаријевске ере!

Црвена звезда победом или ремијем у вечерашњем мечу против Келна (21. 05) може да направи највећи европски успех још од 1992. године. Тим Владана Милојевића може да уради оно што нису генерације Дејана Станковића, Немање Видића, Горана Друлића. . .

Фудбал 07.12.2017 | 16:45 Прво су постојале Рајкове године! Ено, и она недавно отворена биста испред западне трибине говори о томе да без Рајка Митића, тог ванвременског спортсмена и громаде, не би било ни Црвене звезде! Или некадашње Црвене звезде која је као млин млела европске и домаће ривале.

Дели се време на Маракани на пре и после Миљанове епохе. Ту су били дани када је вођена руком фудбалског генерала Црвена звезда стигла до нивоа једног Реал Мадрида и приближила се финалу Купа шампиона. Била су то времена великог прогреса и брендирања на сцени Старог континента.

Постоје и оне веселе седмадесете, обележене дриблинзима Владимира Петровића Пижона, головима Душана Савића и тренерским иновацијама Бранка Амасадора Станковића.

И наравно увек ће се приповедати о  ери ванземаљаца из Барија, толико укорењеној међу навијачима, чак у свим порама друштва, да Бари 1991. године није само обичан спортски успех. То је синоним за велики догађај целе једне генерације. Спортски доживљај који представља временску одредницу за озбиљне и мање озбиљне ствари. Када неког од љубитеља слатког живота у Србији питате како му иде, он ће шаљиво рећи да је време да се повуче, јер је ушао у флерт са девојчицом рођеном у  постбаријевској ери.

Та ера је и даље на снази... Јер Црвена звезда до 7.децембра 2017.године није могла да се ухвати за нешто конкретно велико и грандиозно. Ових четврт века Звезда је више преживљавала, била је полигон за учење неуких функционера, била је остављена на ветрометини буразерско-тајкунских односа. Бил је неспособна да прихвати законитости транцизионог периода. Била је миљама далеко од некадашњег сјаја. И што је најгоре: била је све мање оно што у изворном значењу треба да буде - фудбалски клуб.

После 29. маја 1991.године Звезда је имала и велике мечеве и велике победе, изнедрила је плејаду великих играча попут Немање Видића и Дејана Станковића, али... Да се не лажемо, него да погледамо истини у очи: 7. децембар (21.05 ТВ РТС) и сусрет са Келном представља најважнији дан у постбаријевској ери Црвене звезде. И тачка.

Црвену звезду дели само победа (или реми у зависности од исхода утакмице у Лондону) од европског пролећа и новог ресетовања времена. Тим Владана Милојевића,успео је да врати осмехе навијачима, одигра озбиљну јесен и дође у ситуацију да одлучује о својој судбини пред 52.000 људи на Топчидерском брду. На први поглед идеалка, на други и трећи, озбиљно оптерећење.

Јер утакмицу оваквог значаја, мада ће и у случају пораза, после четвртка у Србији сванути петак Црвена звезда није одиграла још од Динама Кијева и 2000.године. То је била идеална прилика да се најтрофејнији српски клуб вине у некадашње сазвежђе. Није искоришћена. Бреме епохалних утакмица биће на леђима ученика Владана Милојевића током 90-минутне борбе са осакаћеним Келном, али... Много рута је прошао овај тим.

Селектиран за домаће првенство посложен је много раније него што су то сви очекивали, имао је велике секвенце у Немачкој, против Арсенала, у Прагу и Борисову. Тај континуитет није имала генерација Дејана Станковића, ни онај тим који је са капитенском траком на руци предводио Немања Видић, чак ни екипа коју је надомак европског пролећа довео Валтер Зенга ослањајући се на голгетерске способности Николе Жигића.

Увек је недостајало мало квалитета или још мање среће, па да падне Лацио, да се после Лестера почисти и Селта. Или да се у Стразбуру дочека европско пролеће. И зато је овај дан најважнији у постбаријвеској историји.

Континуитет је нешто што је ову Црвену звезду учинило посебном, мада је сигурно било квалитетнијих у постбаријвској ери. Међутим, Владан Милојевић је показао да зна да се носи са психозом масе и пламеном еуфорије који је почео да се појављује на Маракани после меча са Келном. Говорима, бар за јавност, током којих се није очитавао убрзани пулс и непотребна енергија, Звездин тренер је одржао екипу на правом курсу. Тај његов утицај биће вечерас важан колико и распложење Гелора Канге или Ричмонда Боачија. Звезда не сме да сагори, нити да јефтино следи повике с трибина који ће наређивати нападе из свих оружја. Мора да буде зрела као никада раније.

„Шта год да ураде вечерас играчи су за мене победници. Довели су Црвену звезду довде. Показали су колико могу. Биће ово утакмица у којој ће одлучити храброст, брзина, интелигенција и дисциплина. Верујем да ћемо у свим сегментима бити прави“, поручио је тренер Црвене звезде.

Оно што је намерно изоставио јесте чињеница како очекује да одбрамбена четворка одигра као у великој већини европских мечева. Да се на то калеми убојитост Гелора Канге из летњих месеци и инстинкт убице Ричмонда Боаћија, да Доналд буде истински вођа на терену, а да бекови и крила преору терен. Ако се то деси - тачка ће бити ударена. Почеће једно друго време, навијачи ће у трансу од вечерас причати о томе како је постојао један тим: Борјан, Стојковић...

Извор: моззартспорт

Фото МН Пресс