Анализа: Шта Руси желе на Балкану?

Русија игра и на карту БиХ, поготово Милорада Додика, који “самоиницијативно” за рачун Москве дестабилизује ту земљу, а сада Руси обигравају и око Хрвата у БиХ (Драгана Човића) како би онемогућили нормализацију унутрашњих односа. Како каже Саморуков, Русија на Балкану игра и политику деструкције, јер зашто би помагали да се стање у тој земљи среди када је агенда и стратегија чланство БиХ у НАТО-у и ЕУ.

Регион 26.10.2017 | 19:38 Ширењем НАТО-а и ЕУ на исток Европе Русија се одједном нашла у позицији да јој се маневарски простор на подручју гдје су деценијама били присутни све више сужава. Запад ју је практички истиснуо с Балкана. Све је спало на недовољно поуздану Србију, која, иако отворено очијука с Москвом, ипак све више иде према Бриселу.

Русији је недавно из руку измигољила и Црна Гора, с чијим се бијегом из руског наручја у табор противника (ушла је у НАТО и очекује скори пријем у ЕУ) Москва још није помирила. Наиме, као велика сила која има амбиције водити главну ријеч у међународним односима, Русији је, ако жели имати неку улогу у Европи, премало ослањање на Србију с којом нису на чисто, а и није неки јак политички “фактор” или “мали московски клуб у Бриселу” (Мађарска, Ципар, Грчка). Балкан је свакако мјесто на које Русија игра и сматра да ту још може наћи простор за своје дјеловање.

Промјена стратегије
 
“Русија мијења стратегију и жели бити активнија на Балкану, јер не можеш бити значајан играч на међународној позорници а да ти је Европа изван домета”, каже руски балканолог Генадиј Сисојев. Управо зато, мисли он, кроз те наочале треба посматрати и недавно отопљивање односа с Хрватском, који су посљедњих година били ледени.

Русија се, каже Сисојев, враћа својој старој политици с почетка 21. вијека – “с обје ноге на Балкану”. Наиме, тренутно је Русија тек једном ногом на том подручју, што је ипак нестабилно.

“Политика је оваква – једном ногом у Хрватској, а другом у Србији, јер то су, у овој регији, ипак двије најважније државе”, каже Сисојев.

Посјета хрватске предсједнице Колинде Грабар-Китаровић може се разматрати управо у свјетлу такве политике, да је Русији јасно како не може рачунати на неку смислену присутност на југоистоку Европе, а да се ослања само на Србију. Но, како каже Максим Саморуков, аналитичар московског Царнегие центра, Русија се неочекивано (вјероватно из разлога који је казао Сисојев) окренула Хрватској, и то земљи која је највише проамеричка држава у регији и најлојалнија кад су у питању санкције Запада против Русије.



Дакле, у тренутку кад су сви чекали даљње потезе Кремља у вези с Црном Гором и поготово Македонијом и БиХ, као још јединих, уз Србију, “слободних мјеста” на Балкану, на која би се евентуално Русија могла уметнути.

Слаби на Јадран
 
Колумниста московског Комерсанта Максим Јусин каже како је Русија слаба на Балкан, а поготово Јадран, још од “царских времена”, али нема велике среће јер јој то подручје цури кроз прсте још од 1948. године и громогласне свађе Стаљина и Ј. Б. Тита, који је заправо први истиснуо Русију с тог простора.

Наиме, важност недавне посјете није толико у томе да се сада може очекивати неко нагло побољшање, односно, како каже Саморуков, “не треба очекивати да ће Хрватска одједном постати блиски руски савезник на Балкану”, него у чињеници да Русија не жели допустити да Хрватска постане нова Пољска.

“Од Хрватске не можемо очекивати да буде нова Мађарска или Грчка, као ЕУ земље највише склоне Москви, али већ је довољно да не буде у антируском клубу с Пољском и балтичким земљама – Естонијом, Латвијом и Литвом. За Кремљ је важно не да Хрватска постане ‘најбољи друг’ (то је илузорно, а и непотребно, додаје Јусин), него је довољно да не постане нова Пољска”, каже Јусин.

Он сматра да Хрватска нема ни разлога да слиједи радикалну антируску политику Пољске, јер су историјска оптерећења сасвим другачија, а и позиција је Хрватске у геостратешком смислу различита.

Иницијатива три мора
 
“Русија је свјесна да на Балкану не може играти значајнију улогу ако Хрватска буде дио тзв. европске антируске коалиције. Наиме, Русија је Иницијативу три мора схватила као изразито ‘протрумповску и антируску’, али и као пољски ‘империјални’ покушај да се постави као лидер источне Европе, а преко тога и глас тог дијела Европе у Бриселу, па чак и као четврти играч у ЕУ, поред Париза, Берлина и Рима, сада кад Лондона више нема.”

За московске коментаторе иницијатива нема подршку ни у самом Бриселу, а поготово не у Берлину. Поготово јер се недавно пољска премијерка Беата Мариа Сзyдłо обрушила на изградњу Сјеверног тока 2, плиновода који би преко Балтика, мимоилазећи Пољску, опскрбљивао Њемачку руским плином те, штовише, од Њемачке направио главног дистрибутера руског плина за Европу.

Тај пројекат није по гушту и многима у Бриселу, али је свакако један од стратешких послова који би дугорочно могао измијенити руску позицију у Европи. Један од приоритета Русије јест и “ограђивање” Пољске, која додуше својом политиком као тренутно најконзервативнијег дијела Европе (Пољска Јарослаwа Кацзyнског се баш не ослања на вриједности на којима је изграђена и на којима би требала функционирати уједињена Еуропа) цијели тај план олакшава.

Управо зато Пољска и јест главни промотор изградње ЛНГ терминала на Крку за амерички плин (који је, споменимо, скупљи од руског плина). Но, Владимир Путин је зато Колинди Грабар-Китаровић рекао да су Руси спремни плинофицирати Хрватску (сносити све трошкове изградње, било кроз руске кредите, било кроз руско-хрватски јоинт вентуре), али и дао понуду да се Хрватска нађе на траси плиновода Турски ток, који је замијенио пропали пројект плиновода Јужни ток.

Без притиска
 
Управо зато Јусин сматра да Хрватска може градити за себе повољне односе с Москвом а да не буде под притиском каквим је сада Србија. “Хрватска би могла извући пуно из веза с Русијом управо на линији узајамно корисних односа, а да се не боји ни ‘руског притиска’ нити оптужби да је ‘руски тројански коњ’”, каже Јусин.

И Сисојев сматра да је Загреб у лагоднијем положају у односу на Србију, јер је Москва свјесна да је Хрватска лојална чланица евроатлантских асоцијација те да би “она могла постављати услове и Русији, а не само обратно”. Сисојев и Јусин увјерени су да Русија може потегнути Агрокор као аргумент у односима, али сматрају да никада то неће злоупотријебити за уцјену.

Јусин надаље каже како Путин не инсистира на томе да Хрватска буде играч Кремља у ЕУ, јер за то у Бриселу има ипак јаче играче од Загреба – Мађарску и Грчку, а по потреби и Италију. Напосљетку, каже Јусин, о санкцијама и Украјини, упркос неким хрватским потезима у Кијеву, Загреб неће имати “задњу ријеч”, већ ће се то одлучити на вишим инстанцама ЕУ, а Хрватска ће то као лојална чланица (а Руси то знају) досљедно поштовати.

Јусин ту мисли на Пленковићев приједлог Кијеву да ће Хрватска помоћи у мирној реинтеграцији Донбаса, мада је у Сочију Колинда Грабар- Китаровић добрим дијелом то ублажила рекавши како је Хрватска позиција у погледу Украјине јединствена: поштивање Споразума из Минска према којем се тај конфликт треба рјешавати, а та изјава је за Русе била довољна хрватска “меа цулпа”.

Русија притишће Србију како би одустала не само од НАТО-а, али се боји да би им и та савезница могла склизнути у тај војно-политички савез, с којим она има више споразума него, рецимо, Црна Гора која је пуноправна чланица.

Осим тога, Кремљ је сада Србији “поклонио” шест половних МиГ-ова 29, али Србија на све начине (за сада) избјегава испунити Путинов захтјев да руској бази у Нишу да исти статус као што су га добили дјелатници НАТО-а у Србији.

Русија игра и на карту БиХ, поготово Милорада Додика, који “самоиницијативно” за рачун Москве дестабилизује ту земљу, а сада Руси обигравају и око Хрвата у БиХ (Драгана Човића) како би онемогућили нормализацију унутрашњих односа. Како каже Саморуков, Русија на Балкану игра и политику деструкције, јер зашто би помагали да се стање у тој земљи среди када је агенда и стратегија чланство БиХ у НАТО-у и ЕУ.



Помагањем да се среди стање у тој земљи Русија би заправо радила против себе, односно помогла би да јој још једна земља Балкана одлети из орбите. Милорад Додик (а ако још приволе Драгана Човића, куд ћеш више) ту је да стално поткопава јединство БиХ, провоцира разним “каталонским” референдумима те се више од Хрвата залаже за “трећи ентитет” у БиХ.

Подсјетимо да је Милорад Додик дан прије спорног референдума о “дану државности Републике Српске” био код Путина. Овај му формално није дао подршку, али сама чињеница састанка у Кремљу је довољна. Хрватска би се требала јасно одредити према “трећем ентитету” управо зато да не постане талац тог приједлога. Русија стално говори како је гарант Дејтона и залаже се за то да се у њега не дира.

Извор: Јутарњи лист